Лош закон, још гора одлука

Министар Расим Љајић искористио је право које му даје Закон о раду и одлучио да прошири дејство општег колективног уговора и на оне фирме и удружења послодаваца који га нису потписали. Наоко нема проблема, али, када се боље погледа, има их колико хоћеш.

Први је накарадна законска одредба да министар може једним потезом пера да уништи систем добровољног колективног преговарања и свима наметне решења o којимасе договорила мањина. Наиме, систем колективног преговарања неминовно почива на принципу добровољности, где се послодавци и запослени, као и њихове асоцијације, договарају о стварима од њиховог интереса (платама, годишњим одморима, обавезама запослених итд.), па ако се договоре онда је у реду, а ако не онда ником ништа. Стога државне присиле не сме бити.

Други је да министар тако може радикално да промени финансијску ситуацијумилиона људи према свом нахођењу и битно промени и зараде радника и трошкове привреде. Као неки бог, Љајић се игра макроекономским величинама онако како он и његови другови политичари хоће, а према интересима сопственог политичког рејтинга.

Тако је сада повећао трошкове рада у привреди чак за 20 одсто. Да ли он и његови мисле да је то ситница, коју ће изванредна привреда Србије поднети без проблема? Као оправдање за ово насиље наводе кризу која куца на врата, па да се помогне запосленима. Ако је криза, онда је и за привреду, што значи мању зараду и за фирме, па јој свакако не треба товарити нове терете.

Нема сумње да ће овај потез само продубити економску кризу у Србији, па нека се политичари после не чуде ако привреда упадне у рецесију и повећају се губици, а порасте незапосленост. То ће бити њихово дело.

Трећи је питање легитимности учесника у закључивању тог колективног уговора. Пре неколико година, приликом установљавања тзв. репрезентативности, било је пуно оптужби о фалсификовању документације како би се лажно представили и синдикати и асоцијације послодаваца. Али, појео вук магарца и сви су проглашени репрезентативним, иако је и обичном пролазнику јасно да Унија послодаваца не представља никога до пар малих привредника из руководства. И њен шеф је мали привредник из Сремских Карловаца (бави се вађењем шљунка, увозом кинеских веспи итд). Човек би очекивао да послодавце предводи неки велики пословни човек од угледа, који запошљава хиљаде људи, а не мали привредник.

Приметимо и да о овим стварима уопште не одличују асоцијације које недвосмислено постоје и које очигледно имају чланство по имену и презимену, чије се фирме-чланице знају, као што су Српска асоцијација менаџера, клуб „Привредник”, Савет страних инвеститора, Америчка привредна комора итд.

Четврти, предвиђа се да фирме које лоше стоје (најмање 800.000 запослених) неће бити обавезне да исплаћују поменуте накнаде, што је негација идеје социјалне правде на коју се толико позивају и синдикати и влада. Наиме, то значи да од ових промена неће имати никакве користи запослени са најмањим платама, којима је сваки динар потребан, већ само они који раде у бољим фирмама и који и тако имају веће плате. За чије ли се интересе боре синдикати?

Пети, остаје питање примене. Слабије фирме ће бити ослобођене, тајкунски сектор вероватно неће исплаћивати ова давања, док ће, као и обично у животу, страдати поштене фирме, које се придржавају закона.

Занимљива је ситуација са државним сектором, како са јавним предузећима, тако и са управом. Нема сумње да и овај сектор у целини потпада под одредбе општег колективног уговора. Али, то би државу требало да кошта силне десетине милијарди динара, а можда и више, па је питање како ће се уклопити у ионако пренапрегнуте буџете. Да ли је неко размишљао о томе?

И шести, постоји могућност да је Влада Србије решила да на овај начин превари ММФ, односно да кроз топли оброк, регрес и минули рад заобиђе замрзавање реалних плата у јавном сектору које је прихватила пре неки дан. Надам се да никоме осим мени ова подла комбинација није пала на памет.

Све у свему, очајна одлука са далекосежним негативним последицама.

директор економских студија ЦЛДС-a