Једноличан живот

Почело је тако што је рођен у седмом месецу мајчине трудноће. Журило му се, како су се тада родитељи шалили, а могуће и надали, да мења овај луди свет на боље. Но, не може се баш рећи да је касније током живота добијао, али ни прижељкивао такве ингеренције, нити да се за њих борио. Живео је једноставним, напорним, али крајње просечним животом. Када се тражило од њега да напорно ради – напорно је радио. Када је требало да се нечега одрекне – одрицао се. Када се очекивало да залегне – и то је чинио. Међутим, никада није имао иницијативу нити лидерске амбиције. У великој мери препуштао се животу да га сам носи и случајностима да заталасају његов једнолични живот.

Својевремено се, након завршене средње школе усмереног образовања на смеру књижар-књижничар, запослио у једној издавачкој кући. Додуше, не на струковној позицији за коју је учио, већ на оној на коју су га усмериле животне околности породичне немаштине.

Последње три деценије радио је као разносач књига за једну већу издавачку кућу. Ревносно је теглио масивне пакете по књижарама неретко смештеним у пешачким зонама, пространим шопинг центрима или пак уским уличицама, сокацима под калдрмом, увученим хаусторима старих делова града до којих је морало да се долази пешке. Било да су кишни дани, ветровити, снежни, ледени или да је по среди њихова топлотна супротност изражена у вредностима преко плус 30, па и 40 степени… никада се није десило да избегне одлазак на радно место.

Оно што је било неуобичајено и издвајало га из просека је чињеница да од првог дана запослења ниједном није био на боловању. Ове године навршавало му се 30 година стажа. Та радна позиција пре свега му је одговарала зато што од њега није захтевала доношење апсолутно никаквих одлука. Само и искључиво извршење задатих обавеза.

Радно време било је прецизно одређено од 9 ујутру до 5 поподне а контакти са људима сведени на неопходни минимум потписивања доставница.

Што се тиче облачења, носио је увек тамни дукс са капуљачом навученом дубоко преко главе, малтене до самог носа, која му је стварала осећај као да је невидљив. Чинило му се да је тако лакше могао да остварује учинак задатих дневних обавеза.

Иначе, супруга и он су дуги низ година градили усаглашен заједнички живот. На први мах се ни једно ни друго ликом нису ни по чему издвајали из гомиле. Штавише, редовно им се дешавало да им се људи по неколико пута представљају као да их први пут у животу виде.

Његова зарадица разносача књига и њена платица раднице хемијског чишћења задовољавали су им жеље и хтења. Од првог дана брака знало се да 12. јула одлазе на језеро Балатон у скроман приватни смештај код једне породице нашег порекла. Увек је то била иста соба на првом спрату, друга врата лево од степеништа, једина обложена и дуж зидова и преко плафона цветним тапетама са нежно розе главицама расцветалих ружа. Ту би боравили девет дана. Сваког дана од тих девет пешачио би брзим ходом 10,5 километара због његове ходачке навике стечене на послу, док би она завршавала рад на неком од омиљених Вилерових гоблена.

Прве недеље октобра четири дана проводили би у једном сеоском домаћинству драгих им познаника који су се бавили етно туризмом. По доласку би их традиционално чекали: врућа хељдопита, кисело млеко које не испада из чаше када се обрне и свеже справљени дуван чварци. Са домаћином би потом сваког јутра следио ритуал: раном зором забацивали су удице и ћутке џеџали, чекајући да се неки скобаљ одлучи да престане да, што кажу„лиже камење и праћака се”, те непцима наскочи на њихову пецарошку оштрицу. Свакодневно пешачење брзим ходом 10,5 километара, због његове ходачке навике стечене на послу, било је део рутине и ова четири дана, док је она завршавала рад на неком од омиљених Вилерових гоблена.

У марту месецу незаобилазно су проводили седам дана у бањи. Деценијама исти хотел, иста соба са погледом на стари храст, исти запослени: од чувара паркинга, рецепционера, преко кувара, конобара, собарица и чистачица до лекара, физиотерапеута, базенџија, масера… И са свима њима већ деценијама иста тема разговора – нагађања када ће и да ли ће икада доћи до реновирања тог старог бањског смештаја. Наравно и тих седам дана свакодневно би пешачио брзим ходом 10,5 километара због његове ходачке навике стечене на послу, док би она завршавала рад на неком од омиљених Вилерових гоблена.

Ипак, јесте постојало нешто што је искакало из тог шаблона животне колотечине и потврђивало ону латинску: Exceptio firmat regulam – изузетак потврђује правило.

Он је много волео да – пева! Не, ни у овом случају није било слова о било каквој шансоњерској амбицији, жељи да постане професионални певач или, не дао Бог, јавна личност. Оно што је испуњавало његову очито добро скривану или потиснуту уметничку потребу за исказивањем било је да на слави код венчаног кума, дакле, једном годишње, отпева сплет песама уз кумину пратњу на клавиру. И то је све. Тако је он, од првобитних неретких коментара да је аутистичног понашања, постао пожељни лик на слави чије су појање сви ишчекивали.

Његов безлични глас током говора доживљавао је надреалну трансформацију у распукли тон емотивног изражаја док је формирао вокале у певању.

Е, сад, може се рећи да се и у овом случају радило о њему својственој рутини јер се истоветни репертоар понављао из године у годину. Чак се ни редослед песама није мењао. Међутим, факат да су све очи и уши присутних бивале усмерене на њега, а он на то пристајао, није се уклапао у првобитни опис његове личности.

Након што се први пут усудио да пропусти глас кроз своје мушке усне уоквирене риђкастим брчићима и брадицом, из године у годину био је једини који је код кума на слави певао. Гости би пили вино, њихали се у ритму, каткад и тетурали певушећи, надвикавали се и, како би ноћ одмицала, утркивали у ласцивностима често непримереним поводу окупљања.

И тако сваке године до ове када се изнебуха појавио „уљез”!

Све је почело у 21 час и 37 минута када је погледавши на свој ручни сат схватио да касније но обично стижу на славско вече. Нетипично за њега нервозно је гунђао својој жени како се предуго „лицкала и фризирала”. Хитро прескачући степенике у ходнику старовременске зграде, срце као да му је подражавало стакато рад ногу али не услед задиханости већ због слутње и стрепње. Кроз ходник је одзвањао глас мушког тенора, њему потпуно непознат и невероватно милозвучан.

Врата су се отворила и имао је шта да види: ослоњен шаком на пијанино стајао је младић, а око њега озарена лица кумових гостију док је звонким гласом испевавао тонове, достижући неслућене висине којим је бацао у транс присутне.

Стајао је констерниран. Утом су почели тонови његове омиљене нумере. Младић је и то знао. Не могавши да се суздржи, сав црвен у лицу, ускочио је у песму и покушао да натпева момка.

Једна од жена, из гомиле задивљених славских гостију новим певачем, огласила се: „Аман, господине, па сви знамо да Ви лепо певате, слушамо Вас већ годинама. Пустите младост нека пева!”

Спустио се на оближњу столицу. Из грла млађахног певача низале су се њему неке непознате мелодије, неки други стихови…