Српске заблуде о антифашизму

Читајући текст господина Радомира Јовановића „Између демократије и анархије, љубави и мржње”, објављен 26. септембра у рубрици Међу нама, долазим до закључка да се ми Срби још нисмо осмелили да коначно извршимо за сва времена национално помирење. Вероватно смо за то сами криви, јер из наше историје нисмо извели праве поуке како решити проблеме из прошлих раздобља ради боље и срећније будућности. Зато нам се поново крајем двадесетог века догодио крвави грађански рат који нас је вратио неколико векова уназад у економском, социолошком и политичком смислу.

С већином констатација господина Јовановића се слажем, али са некима и не. То да се градоначелник Шапић необјективно и навијачки односи према српском антифашизму је тачна констатација јер се зна да је поред четничког (равногорског) покрета постојао и партизански, који је такође био антифашистички, а на крају рата и победнички. Због тога би градоначелник морао на Теразијама, у центру Београда, поред споменика Дражи Михаиловићу, подићи и споменик Јосипу Брозу, јер су они заједно са својим војскама подигли први антифашистички устанак у окупираној Европи, на територији Србије (Ужичка република), али и у другим деловима поробљене Југославије. То би био прави потез, јер би то довело до признавања оба покрета као антифашистичких (па зар нису и један и други били на немачким нацистичким потерницама), и можда би то био увод у реализацију коначног националног помирења Срба, како у Србији, тако и у свету.

Јовановић је написао и: „Титу никад нећу опростити што за његовог живота ништа нисам знао о Јасеновцу, што је стотину пута рекао, одговарајући на питања западних новинара, да у Југославији не може бити вишепартијског система, зато што би свака странка била на националној, боље рећи националистичкој основи. А онда Југославије не би било.” На овај коментар одговорио бих да су моја сазнања о Јасеновцу била потпуна и никад нескривана од стране тада комунистичког режима и друштва у којем сам живео. Два пута сам са школом посетио јасеновачки логор и видео сва његова стратишта, и филмски и документовано су нас упознали са свим монструозним зверствима усташа које су ови чинили над недужним људима само зато што су били друге вере, расе или политичког убеђења. Видео сам справе за мучење, секире, батове, крампове, ножеве „србосеке” којима су клали људе, менгеле и окове у које су их стављали, пећи у којима су их живе спаљивали и јаме у које су их живе затрпавали. Ништа се тада није скривало од нас младих генерација. Ту су нас и упознали са бројем од 750.000 жртава јасеновачких лагер логора. Ко је то желео да види, нико га у томе није спречавао, нити се је то скривало од јавности. Управо због тога су хрватски екстремни националисти мрзели Тита и тадашњу социјалистичку Југославију, а тако је и данас у Хрватској. Сви смо знали напамет чувену поему „Јама” хрватског песника Ивана Горана Ковачића.

О једнопартијском систему на којем је инсистирао Тито могу само рећи да је он ову лекцију научио од својих политичких противника много пре рата. Наиме, у скупштини Краљевине СХС у јуну 1928. посланик Српске радикалне странке Пуниша Рачић је убио из пиштоља посланике ХРСС Павла Радића, Ђуру Басаричека и тешко ранио њиховог лидера Стјепана Радића, који је од последица рањавања преминуо месец дана касније. Ти догађаји су довели по парламентарно-политичке кризе у земљи, приморавајући краља Александра Карађорђевића да у циљу одржања пуног државног и народног јединства распусти народну скупштину, забрани рад политичким странкама и уведе ванредну војно-полицијску управу познату под називом „Шестојануарска диктатура” (6. јануара 1929). Да би ојачао југословенску идеологију и народно јединство променио је назив државе у Краљевина Југославија учвршћујући централизам и унитаризам. У жељи да створи монолитну југословенску нацију дозволио је само формирање две странке југословенског националистичког типа (Југословенска национална странка и Југословенска радикална заједница).

Тито није био егзекутор Југославије, него се читав живот као и његов претходник краљ Ујединитељ (Александар Карађорђевић) борио за њено јачање и опстанак. Александрово размишљање о прихватању Конкордата, као и Титово прихватање уставних амандмана 1974. године није било због тога што су хтели да униште Југославију, већ сасвим супротно – да је сачувају. Сматрали су да ће тим одлукама и прихватањима таквих новина сачувати Југославију и спречити грађански рат и њен распад, али узалуд. Сада знамо да су то биле погрешне политичке процене и замисли тих великих људи, али у то време не.

Миомир Гарашанин,
Београд