Лажне вести трују Jадар

Опозиција је у праву. У предлогу закона којим тражи забрану истраживања и експлоатације литијума каже се и следеће: „Загађене воде из Јадра ће се изливати у плодна поља долине ове реке и расејавати отрове на пољопривредно земљиште загађујући га трајно, а такође ће продирати у подземне воде.”

Пакао на земљи. Ко је толико луд да дозволи овако нешто, а камоли да остане да живи у оваквој тровачници?

Грешка је само у томе што је у тексту закона употребила будуће време – требало је садашње. Јер ова силна изливања отрова и трајно загађање плодне долине неће се дешавати у будућности са неким замишљеним рудником литијума. Све то постоји већ данас, и постоји већ годинама. И нема везе ни са литијумом, ни са „Рио Тинтом”, ни са властима ни Вучићем. Није ваљда да има везе са опозицијом?

Важан стуб на који се ослања борба против вађења литијума у Подрињу је само једна обична лажна вест која живи ево већ две и по године. На крају је постала и део закона који опозиција предлаже скупштини.

Доктор хемијских наука Драгана Ђорђевић, један од апостола антилитијумског покрета, објавила је почетком 2022. анализу квалитета воде у Јадру и установила велике, недозвољене количине отрова, углавном арсена. И то је скоро па тачно.

Али лаж креће одмах, јер је Драгана Ђорђевић за ово тровање реке Јадар окривила „Рио Тинто” из чијих пробних бушотина наводно цури отровна вода из дубина, улива се у Јадар, он у Дрину, Дрина у Саву. Сви отрови се после ове лажне вести преливају у кампању, уличне протесте, сада и у закон.

„Рио Тинто” је летос објавио, у свом нацрту студије утицаја на животну средину, да су и они нашли много арсена у води и земљишту. Али пронашли су га пре него што су забили први ашов у земљу око Лознице, као „нулто” затечено стање. Неко је пустио отров у Јадар пре него што је „Рио Тинто” почео да буши.

Наравно, арсен и многе његове суперотровне браће, изливали су се годинама из депонија рудника Столице код Крупња, првог комшије Горњих Недељица и околних села где се планира рудник литијума. Трагедија Столица и Зајаче, једна од највећих еколошких катастрофа у Србији за сто година, враћена је из заборава као кукавичје јаје, „уваљена” је у крило „Рио Тинту” и грађанима Србије, као ретко подла превара.

Катастрофална поплава пре 10 година однела је брану огромне депоније у Столицама и почела да спира гигантских 1,2 милиона тона отровног отпада од руде антимона, пуне арсена и других отрова. У реку Костајник излило се 100.000 тона отровног отпада са депоније, а из Костајника у Јадар. Ради боље слике о величини ове катастрофе, количина тада изливеног отровног муља у речице и земљиште Подриња, дупло је већа од планиране годишње производње у руднику „Рио Тинта”.

Цео крај над чијим здрављем данас брине на хиљаде људи у Србији, тешко је затрован много пре него што је било ко од њих и чуо за „Рио Тинто”, а нарочито за његове планове у Подрињу. Овај злочин према природи, људима, чак и деци, за који нико није одговарао, противници рудника литијума свесно и темељно се труде да увале пројекту који са тим нема ништа.

Тровање крупањског и лозничког краја из рудника Зајача и Столице једна је од оних прича у којима од самог почетка знате да ће кренути по злу. Држава је још 1990. затворила Столице као неисплатив рудник, затим га је 2006. продала и то не било коме. Купио га је шабачки бизнисмен Мирослав Богићевић, пријатељ и спонзор тадашње власти. Био је привилегован, добијао је и зајмове од међународних финансијских институција, нико није контролисао рад његових рудника и погона за рециклажу акумулатора у Подрињу, који су таложили стотине хиљада тона отровног отпада. Све док бујица није однела брда отрова у реке и земљу, где ће остати до краја света.

Нико тада није дигао глас против еколошке бомбе усред Јадра и Рађевине. Медији се нису интересовали, није било ни гунђања испред сеоске задруге, а камоли масовних демонстрација усред Београда. Ничега није било зато што је тровач Јадра био „наш човек”, пријатељ двора и повлашћени тајкун. Сви су ћутали чак и када је код 80 одсто деце из овог краја пронађен повишен ниво олова у крви!?

Шта је више од тога требало да се деси па да држава, политичке партије, а нарочито еко-активисти и медији стану у одбрану ваздуха, земље и воде? Сви који су тада били дужни да спрече катастрофу која је цело Подриње вечно завила у црно, данас су на челу покрета против литијума. Лако ћете их пронаћи, потписи већине њих су испод закона о забрани копања литијума у Јадру.

Овде није реч о прању прљаве савести после десет година. Никог од њих не гризе савест што нису спречили катаклизму кад су то могли да ураде, јер су држали сву моћ у Србији. Овде је реч само о политичкој подметачини да се одговорност за давни, некажњени злочин, свали на леђа првом незнанцу који прође путем. Реч је и о гађању најтананијих емоција наших људи – чиста природа, здрава вода, здрава деца, како би се добио који глас. Али за такво подилажење је касно, требало је о томе да воде рачуна пре 15 година и цело Подриње остало би чисто. Уосталом, цео отровни муљ који је остао на депонији Столице иза данашњих „ратника” за чист Јадар, уклонила је својевремено Вучићева влада. Тог лобисте „Рио Тинта”, који хоће да потрује цело Подриње. Има ли краја загађењу?

Професор Факултета безбедности Универзитета у Београду и народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа