Пашић између сна и јаве

Представа „Неки важан човек” покушај је да кроз сценску причу о животу Николе Пашића укажемо на барем неке од узрока овдашњег синдрома кобне неспособности да из сопственог историјског искуства извучемо наук који ће нам помоћи да се, као друштво, изборимо са политичким, моралним и егзистенцијалним изазовима које стварност пред нас поставља.

Редитељ Жељко Хубач овако је за „Политику” говорио о представи коју је управо привео крају у Народном позоришту Тимочке Крајине „Зоран Радмиловић” у Зајечару. Премијером представе „Неки важан човек” на сцени овог позоришта уједно је и  свечано отворенo овогодишње, 33. издање фестивала „Дани Зорана Радмиловића” у Зајечару.

Драма „Неки важан човек” беседи о једном од највећих српских и југословенских политичара Николи Пашићу (1845–1926), који је био дугогодишњи председник владе Краљевине Србије и Краљевине СХС, оснивач и вођа Народне радикалне странке. Драматург је Александар Милосављевић, а у  глумачкој екипи су Милош Танасковић, Марија Станковић, Бранислав Мијатовић, Јован Вељковић, Ана Бретшнајдер, Наташа Петровић, Иван Нинчић, Дејан Цицмиловић и Габријел Бећаревић.

О томе шта се догађа у души Николе Пашића – једне  од маркантнијих личности у политичкој и друштвеној историји Србије и Југославије, човека којег је политици привукла потреба да се бори за правду, саборца Светозара Марковића и Пере Тодоровића, који је највероватније у Цириху друговао или барем дебатовао са Михаилом Бакуњином, био један од инспиратора Тимочке буне – Жељко Хубач каже:

– Никола Пашић је у политичком смислу левичар чије су младалачке идеале политичка пракса и бурне историјске околности стално „разапињали” између социјалне и националне револуције, и који је, као зрео политичар, поништио себе у идеолошком смислу, поставши прагматичан конзервативац. Он је на револуцију изгубио снагу, а на плану еволуције друштва нашао се у ћорсокаку. Тај и такав суштински трагични политички пут је неминовно оставио траг у његовој души. А какав, то нико поуздано не може да зна. Но, представа „Неки важан човек” је из почетне сценске ситуације  – ноћи током које Пашић умире од можданог удара, пратећи његово самртничко лутање између сна и јаве – своју драмску акцију засновала на мноштву унутрашњих сукоба не само главног јунака, већ и његових сарадника и супарника, а посебно чланова породице. Дакле, ми смо покушали да једну историјску личност прикажемо као човека чији политички поступци у његовој личности стварају сваковрсне дилеме, од којих су нас са становишта данашњице понајвише занимале оне моралне.

Пашић је био оптужен и осуђен због организовања атентата на краља Милана Обреновића чији је био огорчени противник, да би се потом јавно изјаснио као његов присталица и одрекао неких својих партијских сабораца. Како тумачи такве  крајности у политичком животу овог Зајечарца, аутор драме „Неки важан човек” Жељко Хубач који је две године прикупљао грађу о Пашићу и написао неколико верзија текста, понудио је овакво размишљање:

– Нажалост, као свевремене, али не само типично наше. Балканске земље су верна слика европског политичког живота, али наш проблем је у суптилности и то је питање не само  менталитета. Када сам читао сведочења савременика о Ивањданском атентату на Милана Обреновића, који је по свој прилици био инсцениран зарад унутарњег политичког обрачуна, био сам запрепашћен у којој мери је он, на симболичком плану, препознатљив и у данашњој политичкој пракси. За мене је то било поражавајуће сазнање, а надам се да ће за публику бити отрежњујуће.

Бавећи се толико дуго и до у детаље Пашићевим животом, наш саговорник је извукао два закључка. Први је да смо ми као друштво заробљеници историјских циклуса који се упорно понављају, а да су шансе за наш евентуални излазак из тог зачараног круга, дакле за друштвену еманципацију, све мање. Други закључак је да је Пашићева политичка мудрост била део једне епохе и велико је питање колико би данас та његова мудрост била учинковита.

– Јер Пашић је у политику, неспорно, ушао из идеала које је нажалост изневерио, а данашње генерације политичара у политику улазе искључиво зарад интереса, неоптерећене било каквом идеологијом. Мислим да је тај наратив – који форсирају политичке олигархије свим дозвољеним и недозвољеним средствима  – да обичан, мали човек не може да утиче на стварност, чак и од мислећих људи створио дефетисте. А они,  разочарани у стварност, покушавају да у својим малим свемирима потраже тренутке среће, несвесни да дефетизам има потенцијал да уништи и најлепши од свих светова – закључује Хубач.