Београдски тамни вилајет

Са прозора стана у Улици кнеза Милоша увек снимам светлеће рекламе и ватромет на Кули Београда на води и на Савској променади.

Међутим, од пролећа до јесени, кад олистају липе на улици испред прозора, које су високе и до трећег спрата, а гране и лишће потпуно затворе видик према кули и Савској променади, немогуће је да се било шта сними с прозора. Станари овог краја плаше се да би висока и стара стабла у двориштима, која израсту и до висине зграда, могла да се поломе и падну на њихове терасе и прозоре. Страхују и да би неко могао да искористи ово дрвеће и његове гране да им непозван уђе у станове.

Желео сам да снимим ватромет на Савској променади поводом 80. годишњице ослобођења Београда 20. октобра. Међутим, пошто се кроз прозор није видело готово ништа ни према кули ни према Савској променади, десетак минута пре почетка ватромета, заказаног за 20 часова, одлучио сам изађем испред зграде на Улицу кнеза Милоша и да снимам одатле. Кад оно – од зграда и дрвећа и кула и променада виде се још мање него с прозора. Пређем на десну страну улице и кренем ка улицама Војводе Миленка и Милоша Поцерца тражећи кроз ограде и паркиралишта положај с којег бих могао да снимим очекивани ватромет. Али све горе и горе, све се мање види простор према кули. Почео сам да се спуштам према Сарајевској и у правцу Слободана Пенезића. Овај део улица био је практично у потпуном мраку. Што због слабог осветљења, што због густог дрвореда.

Тумарајући по мраку улицама, поред паркираних аутомобила, дрвореда и испод грађевинских скела, тада сам видео мрачну страну велеграда, какву нисам приметио за 60 година колико живим у Београду. Све улице низ брдо биле су практично у мраку. Не видиш ни куда идеш, ни где стајеш – само зградурине и дрвеће испред, иза и са страна. Да се најежиш од мрака и немоћи.

Ватромет је већ био увелико почео и успео сам да нађем само мало ћоше из којег сам снимио само крајичак ватромета. По оваквом мраку једва сам чекао да се пењући се уз улице вратим до Кнеза Милоша и Бирчанинове, која је исто тако недовољно осветљена.

Тада сам схватио колико зграде више од четири спрата и густо збијене заклањају људима природан видик и како се у оваквим условима губи оријентација. Ту нема ни светлости ни ваздуха, а самим тим ни нормалног живота. Не чуди ме што се Београђани буне против изградње густо збијених зграда и високих кула. То се посебно односи на планирану изградњу вишеспратних кула на месту садашњег Генералштаба, хотела „Југославија”, у Блоку 4 Ц у Новом Београду, на простору бившег БАС-а код „Бристола”...

Ја јесам за планску изградњу Београда тамо где је то нужно, али сам против трке за новцем и профитом на штету грађана.

Милан Прибић,
Београд