Удварање дивљих ћурана

Дивље ћурке некада су живеле широм Северне Америке, а данас их има углавном на истоку Сједињених Америчких Држава, на изолованим територијама на западу и у северним деловима Мексика. За смањење њиховог броја криви су сладокусци који уживају у њиховом месу, али и ловци који их и данас убијају. Као ловна дивљач, крајем деветнаестог века дивље ћурке су донете и у Европу, у Мађарску и Аустрију, одакле су се прошириле по континенту, а данас их има и на Новом Зеланду.

Ове крупне птице из породице фазана могу се препознати по голој глави прекривеној црвеном или плавом кожом, као и кожним израслинама које висе преко кљуна. Мужјаци су прекривени раскошним тамним перјем, које се пресијава у зеленкастим, плавим, ружичастим, бакарним и златним тоновима, док је перје женке тамно, без одсјаја. Ћурани, поред тога, на ногама имају и израслине познате као мамузе, а на грудима већине постоји и „брада” – ћуба од ситног перја, какву женке готово никад немају. Најтежи мужјаци достижу тежину од једанаест килограма, док су женке упола лакше.

Дивље ћурке паре се током зиме, у јануару или фебруару. Парењу претходи ритуал удварања: мужјак шири свој раскошни реп у лепезу, врхове раширених крила спушта до земље, забацује главу уназад и ћурличе не би ли привукао женку. Мужјаци се често удварају и у пару, надмећући се за наклоност потенцијалне партнерке. Женка сама прави рупу у земљи и облаже је сувим лишћем или травом, а затим у њу снесе од четири до седамнаест јаја. Често се дешава да неко од јаја подметне и у гнездо друге ћурке, или неке сродне птице. После четири недеље ћурићи пробијају љуску и излазе из јаја, а већ наредног дана први пут излазе из гнезда и сами крећу у потрагу за храном. Ови сваштоједи највише једу орашасте плодове, семенке, пупољке и лишће, а мањи део њихове исхране чине инсекти, жабе, змије и гуштери. Храну најчешће проналазе на земљи, а понекад се попну и на жбун или омање дрво како би дохватили плодове и изданке биљака.

Да би избегле многобројне грабљивце, дивље ћурке једу тек кад се спусти сумрак. Јаја и младунци су у опасности од ракуна, опосума, лисица, творова, јагуара и змија, док одрасле животиње обично заврше као жртве којота, орлова и сова, или их убију ловци. Када осете опасност, ћурке се дају у бег или се вину у ваздух. Могу да лете брзином од осамдесетак километара на час, али најчешће то раде веома ниско и ретко прелећу даљине веће од 400 метара.

Током хладних месеци птице се удружују како би се боље загрејале и заштитиле од опасности, а у овим јатима понекад има и по двеста ћурака, углавном женки и младунаца.