Шта ће рећи ММФ

Тек што су завршене годишње скупштине Међународног монетарног фонда и Светске банке у Вашингтону, на којима је размотрено "здравље" и перспективе светских финансија, у Србију је стигла мисија ММФ-а "на редовне консултације" са нашим тимовима економских власти. За разлику од некадашњих сусрета, поготово док смо имали аранжман са том "светском позајмном касом", када је ваљало полагати рачуне о томе шта смо учинили од онога што смо обећали, овог пута, а то нису скривали ни наши поједини чланови делегације у САД, атмосфера је много опуштенија. Србији у овом часу није преко потребан новац ММФ-а и Светске банке. Коначно, лане смо им превремено вратили милијарду долара.

Али, ММФ је, у складу са својим правилима, ту. Да ли треба зазирати од тога што ће стручњаци ММФ-а рећи и написати након подробног "чешљања" свега што смо у економији учинили током ове, а нарочито шта планирамо за следећу пословну, поготово фискалну годину?

С обзиром на природу наших тренутних односа са ММФ-ом, ми, чак и да добијемо лошу оцену, што је готово невероватно, не бисмо имали богзна какве рђаве последице. Нисмо условљени новим новцем или отписом старих дугова, као прошлог пута. Али, пошто се реч ММФ, а поготово оцена макроекономских токова и резултати реформи прате свуда у свету, а то поготово чине међународне финансијске и друге институције, а потом и релевантни инвеститори, ниједној држави није нити може бити сасвим свеједно шта ће рећи његови стручњаци. Србија, истина, судећи по ономе што наши економисти сигнализирају, не би требало много да се плаши резултата двонедељних консултација, али на тапету ће се свакако наћи, између осталог, неколико отворених питања које и сами, без ММФ-а, морамо што пре решавати.

Њихов редослед у овом часу није од пресудне важности. Сасвим је свеједно је да ли ће се прво разговарати о зауздавању високог трговинског, а потом и платног дефицита, инфлацији, буџетској потрошњи, поготово о платама у јавном сектору или озбиљном закашњењу у својинској трансформацији државних предузећа... Чега год да се наши и стручњаци ММФ-а дотакну, којој год да се квантификацији посвете, има се шта рећи. Тржишне реформе су у извесном застоју и при томе, условно речено, трошимо више него што стварамо.

Овогодишња јавна потрошња, без обзира на то да ли ћемо крајем 2007. имати који динар више од расхода, постала је генератор многих робноновчаних неравнотежа. Платићемо је не само високим трговинским дефицитом од око 6,5 милијарди евра, али и безмало двоцифреном инфлацијом. Влада је већ наговестила извесна "замрзавања" плата и расхода, али шта је са оном другом, приходном страном. Није свеједно да ли се каса пуни само од пореза на исту основу или и од прихода новостворених вредности и радних места. Инвестиције су, у односу на прошлу годину, у извесном малаксавању.

Консултације су, као и обично, иза добро затворених врата. Њихови учесници мудро ћуте о ономе што се разговара, али се зато већ сада с великом знатижељом може очекивати крајња оцена и порука шта нам ваља чинити, а све говори да нам предстоји кресање расхода, више рада, улагања и претварање јавних предузећа у тржишне субјекте, а не предузећа за кадровско поткусуривање странака на власти. Лако и једноставно. Зар не?