Зачарани круг

Током последње недеље октобра у Галерији Коларчеве задужбине приређена је изложба цртежа Драгане Ивановић Раић (1956–1987), академског сликара из Београда и члана УЛУС-а, по својој природи необичне, а мало познате ауторке, која је стварала крајем осме и почетком девете деценије прошлог века. То су биле године бурних превирања на београдској ликовној сцени.

На раскршћу деценија, када су се уметничка струјања поларизовала од маркантних индивидуалних поетика – нових уметничких пракси седамдесетих, до постмодернистичких струјања осамдесетих година прошлог века, Драгана Ивановић је остајала своја. Стварала је тихо и ненаметљиво, носећи ореол мистичне и тајновите уметнице.

За ову прилику публици је представљена Драгана Ивановић као мајстор цртежа. Од укупне, породичне колекције уметнице, што броји више од 200 уља и цртежа у комбинованим техникама, начињен је избор од 26 цртежа, који зраче несвакидашњом перспективом, фантазијом и инвентивношћу. Спроводећи јаке тоналне осцилације, уметница постиже ефекат драматичне виталности, ликовне одлучности и слободу егзекуције. У њеном „театру апсурда” не постоји конкретан систем вредности. То су заблуделе силуете без лица, сведене на најједноставније биолошко и филозофско постојање у нимбу зачараног круга, како је и названа ова изложба.

За лајтмотив изложбе одабрана је једна мисао-водиља Самјуела Бекета: „На земљи си, томе нема лека”, писца чије је изабране драме уметница, по сећању својих пријатеља, често држала крај свог штафелаја. На цртежима који су настали у периоду њене веома продуктивне фазе (1978–1987) уочава се фантастичан свет енигматичног проседеа у атмосфери бекетовског театра апсурда. На делима мањег формата, које карактерише лак и минуциозан цртеж, уметница нас уводи у свет гротескних бића, који својом бесциљном егзистенцијом у херметички омеђеном простору носе једну заједничку поруку да је живот човека сведен на филозофско и духовно вегетирање, унутар апсурда свакодневице.

Тумачење ствари и појава што је окружују и сусреће их у свакодневном животу, уметница на многа питања на које нема одговоре налази у својим цртежима и сликама (уљима) за нас недокучивих садржаја. Њена интуиција и спонтаност у „стварању континуитета” резултира специфичном поетиком игре светлости и сенке са основним, ликовним елементом, бојом која јој је у техничком смислу основни ослонац. Њена гама може бити муклих тонова или разбуктала попут пожара.

По сећању својих пријатеља, сликара, током студија и касније кратког периода њеног уметничког сазревања, уметница ретко поставља питања у оквиру теоријско-уметничких дилема. Она је одговоре тражила сама на платну, тако да је своје упите, асоцијације, констатације решавала у конкретном, стваралачком акту.

Из данашње перспективе постмодернистичке глобализације, поетика стваралаштва ауторке је оригинална и потпуно аутохтона. Уметнички интегритет Драгане Ивановић Раић заснива се на њеној самосталности, слободи избора у начину и средствима рада. Такав однос према стваралачком чину, као што је био њен, говори о стваралачком акту без ограничења, устаљених норми и рутине модерног друштва.

Драгана Ивановић Раић, магистар сликарства, своје уметничко образовање стицала је на Факултету ликовних уметности у Београду, у периоду од 1975. до 1982. у класама доајена српског и југословенског послератног сликарства: Александра Луковића Лукијана, Раденка Мишевића, Драгана Лубарде и Чедомира Васића, током својих основних и последипломских студија.

У оквиру групе „Аркада” (1979–1980), чији је била члан и оснивач, са својим пријатељима, сликарима Емиром Крајишником, Младеном Мићуновићем и Душаном Ђукићем, размењује ставове, искуства и мишљења, утврђујући тако свој особени ликовни језик. Излагала је у периоду своје пуне активности на многим јесењим и пролећним изложбама УЛУС-а, а од самосталних изложби се поред магистарске изложбе на ФЛУ (1982) издвајају две постхумне: у Дому омладине (1987) и ретроспективна изложба у Галерији Народне банке Србије (2015). Њена дела налазе се у Музеју савремене уметности у Београду, Народној банци Србије, у приватним, страним и домаћим колекцијама.