Београду, с љубављу

Готово целог тог 21. новембра опраштала се телевизија Студио Б од Ђоке Вјештице чије је име несумњиви симбол и заштитни знак ове старе и омиљене београдске медијске куће. Био је то, заправо, један продужени In memoriam. Али, сходно правилима професије којој их је учио управо тај којег су се с пијететом сећали, новинари нису дозволили да програм изгуби своја редовна обележја и структуру, своје уобичајене садржаје и вредности.

Дан пошто је Ђоко Вјештица, по изричитој личној жељи, већ био сахрањен без присуства јавности, почео је Јутарњим програмом у којем је дата прилика многим колегама да причају о свом цењеном учитељу и узору, а завршио се специјалном емисијом у вечерњим сатима где су говорили и они до којих је Ђоки Вјештици увек највише било стало, за које је деценијама радио истрајно, маштовито, прегалачки, одговорно – Београђани. Било је, укупно узев, много тачних, лепих и топлих речи за једну изузетну новинарску каријеру и за племениту ангажованост у покретању и подстицању солидарности међу људима. Као и друга легенда с врха „Београђанке”, Душко Радовић, и Ђоко Вјештица био је добри дух Београда, ширио је међу суграђанима осећање бриге и љубави за свој град – и све то сада је признато и искрено похваљено с екрана Студија Б.

Пробиле су се отуд и две горке појединости које не побуђују осетљивост само међу људима у овој РТВ кући већ су тужна слика појавности у овдашњој медијској сфери.

Прва се тиче чињенице да је у сменама власти и при отимању за власништво над Студијом Б и професионално и људски повређени Ђоко Вјештица с матичном кућом прекинуо сваки контакт и, по одласку, није више крочио у просторије које су му биле други дом. Како то није једини случај таквог растанка новинарских доајена са својим редакцијама, еснафско је питање како ће се појединци заштитити од ове врсте погубног мешања политике у медијске послове и кварења односа међу медијским посленицима.

Други детаљ из судбине Ђоке Вјештице тиче се више самог новинарског еснафа (мада и ту тешко да се сасвим може порећи уплив политике). Из податка да је он прву и једину награду добио тек пре три године, уочено је како су и њему и његовој редакцији заборављене заслуге, те су маркетиншки и саморекламерски веште РТВ станице у међувремену приграбиле славу неприкосновених носилаца независног, смелог, истраживачког новинарства. Иако ти други нису именовани, јасно је на кога се мислио.

Пошто се ти други у последње време све више занимају за „монтажу атракција” у виду риалити шоуа и сличних занимација, Студију Б се пружа шанса да развија већ утврђени концепт заснован на разумевању животних потреба гледалаца и предузимљивости у корист њихових свакодневних интереса; да буде модерна, непретенциозно интелектуална, грађански фино васпитана, велеградска телевизија. Уз подсећање на то шта је Београђанима својом слободоумношћу значио од самог почетка деведесетих, тиме би Студио Б направио велики и трајан омаж Ђоки Вјештици.

Био би то дар њему. И свим Београђанима. С љубављу.