Дигитални хладни рат

Кад се пред крај јануара усели у Белу кућу, нови амерички председник Барак Обама мораће да се одрекне две ствари без којих досад није могао да функционише и које су му у великој мери помогле да регрутује нове присталице и рашири своје политичке поруке: мобилног телефона и компјутера.

Свој „блек бери”, мобилни пословних људи који омогућава и слање електронске поште у покрету, био је Обамин нераздвојни пратилац. Као ниједан политичар досад, Обама је у кампањи користио Интернет и сајтове за социјалне контакте. Али строге мере безбедности, и чињеница да све што председник каже или напише постаје део историје, принудиће га да промени навике.

Безбедносне бриге су при том много оправданије од мањка председникове приватности. Обама и његов штаб, али и противкандидат Џон Мекејн, били су, наиме, током кампање мете хакерских напада, који су успели да уђу у њихове компјутерске системе и дођу до поверљивих информација. Како је предочено у интернет-издању магазина „Њузвик” од 5. новембра, нападачи су били непознати „страни ентитети”, што је био повод за покретање федералне истраге.

Да је реч о озбиљној претњи националној безбедности, потврдио је и извештај једног одбора америчког Конгреса од прошле среде, у којем је прст усмерен ка Кини, уз упозорење да она „агресивно” развија потенцијале за „сајбер ратовање” и да је већ сада у позицији да поремети размештање америчких јединица широм света.

Кинеске могућности за дигиталне нападе су, како је предочено, већ „толико усавршене да САД могу бити неспособне да узврате, па чак и да открију да су нападнуте”. Иза тога следи још озбиљније упозорење да би, с обзиром на зависност кључних сектора националне интраструктуре од интернет-комуникација, један успешан сајбер напад „могао да паралише земљу”.

Упозорења о опасности које доноси злоупотреба Интернета нису иначе нова: појавила су се још пре десетак година. Није, такође, ни први пут да се јавља о успешним, званично спонзорисаним хакерским нападима из једне земље на другу. Нов је, међутим, интензитет тих напада и њихова растућа технолошка усавршеност.

Према тексту угледног лондонског „Економиста” из септембра прошле године, војни и владини компјутери западних земаља изложени су хакерским нападима „сваке милисекунде”! Амерички Стејт департмент је споља „опипаван” око два милиона пута дневно.

У мају 2007, према овом извору, кинески софтвер за шпијунирање откривен је и компјутерима у кабинету немачке канцеларке Ангеле Меркел. Реч је била о „тројанцу”, компјутерском коду обично сакривеном у некој безазленој датотеци, који је из система „исисао” око 160 гигабајта података пре него што је откривен. Кинеска реакција на ову оптужбу била је порицање умешаности, уз контраоптужбу да је она продукт „хладноратовског менталитета”.

Није био поштеђен ни компјутерски систем Беле куће, саопштено је почетком овог месеца у Вашингтону, уз констатацију да су у неколико наврата хакери успели да дођу до садржаја електронске поште владиних функционера. Извештај је, међутим, констатовао да је „екстремно тешко” да се утврди тачан извор напада – могуће је једино идентификовати сервер са којег потичу, који је, по правилу, за ту сврху „отет” опет нападом са неке друге локације.

НАТО је, на конференцији о интернет-безбедности одржаној у Лондону почетком марта 2006, претњу која долази из „сајбер простора” упоредио са оном коју доносе непријатељске ракете. Конференција је, иначе, констатовала да је у питању глобални проблем који захтева глобалну реакцију.

Процена је да је око 120 земаља ангажовано у развијању потенцијала за шпијунирање преко Интернета. Тиме се баве како цивилне обавештајне службе, тако и војни компјутерски експерти, што за резултат има, како предочава прошлогодишњи извештај компаније Мекафи која се бави безбедношћу Интернета, све већу ефикасност тих напада.

Мекафи констатује да у овој области предњачи Кина, али и да су ангажовани и други. У ток контексту упадљиво је било да је недавни кратки рат између Русије и Грузије био праћен и истовременим нападом на грузијску компјутерску инфраструктуру. На оптужбе како је то било званично организовано, из Москве је одговорено да је то било дело „огорчених грађана”. Био је иначе то први случај да је сајбер рат вођен истовремено кад и онај прави.

Русија је у 2007. била оптужена и да је организовала блокаду иначе веома развијене интернет-инфраструктуре владе Естоније, после њиховог неспоразума око уклањања једног споменика руским војницима из естонске престонице.

По свему судећи, дигитално војевање је нова област у којој се велике, али и мале, силе надмећу за премоћ и доминацију.