Корпоративни разум није здрав

Болест порицања захвата глобално село и увлачи се у његове мале и велике засеоке. Као што се магла својим кужним прамичцима увлачи у сваки кутак вароши или града изазивајући студен која струже кости и ствара мрену која од погледа скрива изопаченост палог света. Изопаченост или изокренутост свега постојећег кључна је одредница времена садашњег. Њу истовремено подстичу и поричу поседници моћи потврђујући тиме актуелност Орвелове „двомисли”. Реч је о менталној техници којом се у људској свести истовремено држе два противречна веровања која се подједнако прихватају. Кад, примера ради, председница Народне скупштине Републике Србије ватрено брани пројекат „Јадар”, она тиме изокреће улогу некога ко заступа интересе народа у улогу некога ко заступа интересе мултинационалне корпорације. Она је тада и представница народа и представница стране компаније, што је оксиморон који председница Народне скупштине настоји да порекне наводном бригом за просперитет друштва. Или кад судија Уставног суда јавно опомене грађане који протестују против „Рио Тинта” да то чине на противуставан начин, али истовремено „заборави” да укаже на противуставна деловања власти. Он тиме изокреће улогу уставног судије у улогу селективног арбитра, који даје политичке изјаве истовремено поричући да то ипак чини. Види као проблем блокирање саобраћајница од стране незадовољних грађана, али истовремено пориче проблем противуставног блокирања институција од стране власти.

Болест порицања разара моралну опну друштва маљевима двоструких аршина и упорним порицањем очигледног – да је копање литијума еколошки и економски неодрживо, да грађани који на улицама протестују против копања литијума не могу да делују кроз институције поробљене од стране владајуће странке, да власт отворено лобира за „Рио Тинто”, да се изазивањем оправдане буке око пројекта „Јадар” ствара неоправдана тишина око Косова и Метохије... Последица болести порицања манифестује се у виду нечега што бисмо могли назвати хроничним „лицемеријус хипокризисом”, од којег болује свака власт, интересна група или котерија, те свако ко је у канџама наведених скупина. „Чим се вежеш и дођеш у зависан положај, све престаје, бог и душа, род и пријатељство, образ и обзир”, вели Андрић. А онда чиниш онако како си обавезан да чиниш у име оног који те држи у шаци. Зато своју хипокризију поричеш и претвараш је у илузију тобожњег обзира према општем добру. У том смислу, одржавање на власти и борба за остварење партикуларних интереса, као што је истрајавање на експерименту ископавања литијума, захтевају манипулативно обртање теза, при чему се сам чин обртања хипокритички пориче. Лаж се приказује као истина, тиранија као демократија, колонијализација као суверенизација, бизнис котерије као опште добро народа, штетно и неисплативо рударење као корисна и исплатива инвестиција. Дешавају се и друге врсте акробатике – устави бивају срозавани испод нивоа глобалних препорука и агенди, док се критичко промишљање стварности проглашава теоријом завере. Тоталитаризам се скрива иза интегративних процеса, док се моћници представљају као немоћни, а кукавице као хероји. Интернационализам се изврће у мондијализам, левица и десница мењају традиционалне предзнаке, док технократија користи „здрав разум” као средство доминације.

У извитопереној перспективи данашњице „здрав разум” се доводи у везу с прихватањем реалности у којој моћници диктирају правила игре, док истовремено поручују да живимо у демократијама у којима одлуке доносе грађани. Истина је, међутим, да народ не одлучује чак ни о стварима које се тичу његове егзистенције. Уместо тога, изабране и неизабране елите су те које доносе одлуке, док су масе принуђене да слушају и на фингираним изборима дају легитимитет каснијим недемократским поступцима ауторитарних властодржаца. Управо преко тих потчињених влада глобална моћ ради на претварању незадовољних грађана у лажно задовољне потрошаче, тачније у задовољно стадо које некритички пориче да је то што јесте. Потенцијално незадовољство бива неутрализовано јефтином пропагандом штапа и шаргарепе, застрашивањем или изазивањем лажних потреба. Уколико ово не помогне, бунтовни незадовољници – припадници самосвесне мањине која одбија да буде део стада, бивају проглашавани непријатељима система, изоловани, одстрањивани или, у најбољем случају, маргинализовани или игнорисани. А то никако не може бити демократија, поручује здрав разум.

Технократија је „здрав разум” везала за само један правац кретања, који је сама трасирала – без јавне расправе и демократске одлуке већине. А да ствар буде неразумнија, гласно се пориче да поменути правац „развоја” има алтернативу. Отуда све мање дебата и размена мишљења у корпоративним медијима, будући да критичка мисао усмерена према једином допуштеном и наметнутом правцу кретања није допуштена. И зато је технократски разум који афирмише корпоративно једноумље заробљен разум који не може бити здрав. Он друштвима намеће идеју неограниченог „раста”, који захтева неограничено инвестирање и исисавање профита путем експлоатације људских бића и природе. Па уколико је инвестирање неограничено, неограничени ће бити и услови његове реализације, као и питорескни обрасци експлоатисања. Реч је о догматици коју моћни намећу друштвима као некакву природну датост, догматици услед које се јалово надање ретких заговорника пројекта „Јадар” да ће корпорација „Рио Тинто” поштовати еколошке стандарде рударења неминовно слама на самару друштвене моћи. Слично је и с паролама „мира” и „стабилности”, које треба посматрати у контексту орвелијанског обртања теза, будући да се „мир” и „стабилност” не односе на бољитак „обичних” људи, већ на корпоративни систем и оне који га опслужују и од њега профитирају.

Подобни фах стручњаци постоје само да би ово порицали те да би необјективно легитимисали корпоративне агенде и бизнис планове глобалних и локалних моћника. Није им притом битно што протежирањем економски неисплативог пројекта „Јадар”, који је још и штетан по људско здравље, противрече здравом разуму. Они су заробљеници глобалне структуре моћи која тежи глатком функционисању и стога не трпи здраворазумску критику, већ само мишљења која је не угрожавају. Подобни фах стручњаци размишљају искључиво унутар сопственог фаха, прибегавајући аутоцензури према себи и цинизму према свима који доводе у питање поступке владајуће структуре, нарочито према стручњацима који као самосвесни грађани размишљају изван сопственог фаха. И није свеједно која ће струка на концу одлучивати о (не)копању литијума. Зависна или независна? А пошто читав пројекат превазилази оквире рударства и геологије попримајући обрисе ширег друштвеног проблема, струка која треба да одлучује о (не)копању литијума мора долазити и из природних и из друштвених, хуманистичких наука. Тако, уосталом, налаже здрав разум, насупрот технократском разуму, који лишен емоција и људскости поручује – копаће се уколико фах струка (читај корпоративни намештеници) докаже (а свакако ће необјективно „доказати”) да је копање литијума безбедно и одрживо (премда није, посматрано из перспективе здравог разума). Овакав технократски разум је заробљеник профитних стопа и поседује нездраву потребу за доминацијом коју безобзирно поставља изнад здравља и живота људи.

Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа