Четнички одреди и колаборационисти

Историчари савремене епохе дуго су писали да се након слома партизанског и војночетничког устанка 1941. у Србији, односно након офанзиве Немаца на слободну територију, главнина партизана повукла преко реке Увац у Босну, док је Дража Михаиловић део својих одреда расформирао и послао кућама. Известан број његовог људства легализовао се у Недићевим формацијама, али не према изричитим директивама Михаиловића, како се раније сматрало, већ стихијски, о чему говоре најновија истраживања и тумачења. Преостали четници остали су у илегали спроводећи припреме за моменат општег устанка, изводећи повремено препаде на одреде СДК Димитрија Љотића, а такође преко „железничких штабова” вршећи саботаже на железничком возном парку, посебно у другој половини 1942, у јеку савезничке битке за Африку.

Кад говоримо о легализацији четничких одреда у Недићевим формацијама (владиним четницима, касније и СДС), то је деценијама сматрано искључиво као акт отворене издаје и колаборације. Међутим, легализација је и поред свих компромитација била начин на који се део Михаиловићевих одреда из 1941. у Србији спасао од сигурног немачког уништења. С једне стране, ти четници борили су се против остатака НОП-а, истини за вољу, вршећи притом и тешке злочине према партизанима и њиховим јатацима. С друге стране, легализовани и СДС били су од изузетне вредности илегалним формацијама ЈВуО за доставу оружја и муниције у изостанку савезничке помоћи, истовремено, пружане су информације о унутрашњим непријатељима у отвореној окупаторској служби (посебно љотићевцима, присталицама Косте Пећанца, немачким шпијунима). Такође, људство наизглед верно Недићу, а дефакто по свом унутрашњем расположењу присталице ЈВуО, достављало је информације о кретању транспорта од значаја за Немце, што је било од изузетне вредности за западне савезнике, посебно када се радило о праћењу железничких композиција.

Говорећи о легализованим одредима, Дража Михаиловић је у другој половини 1942. упутио својим командантима неколико депеша које приказују стање на терену у вези с легализацијом. Тако он, између осталог, наводи. „Многи легализовани одреди заборавили (су) да је сада рат и да је њихова легализација само маска за подземни рад…”; „Легални делови по потреби претварају се у илегалне. Легални делови служе за превару, а не за корист непријатељу…”; „Легализованима саопштити да буду на опрезу јер ће Немци хапсити све. Нека запазе тренутак и на време се баце у шуму. Непријатељ треба да буде преварен а не они…”

И поред свих опреза, Немци су до краја 1942. Пећанчеве и закамуфлиране Михаиловићеве четнике потпуно разоружали, будући да су били од слабе борбене вредности и врло непоуздани. Њихови официри су похапшени и интернирани у Немачку, у заробљеничке логоре.

Закључио бих речима угледног младог историчара Немање Девића из књиге „За партију и Тита, партизански покрет у Србији 1941–1944”, која је настала као плод његове докторске дисертације. Пишући о легализацији, он између осталог наводи:

„Ипак, већина Михаиловићевих ближих сарадника и команданата из 1941. остала је у илегали; поред људи из врховне команде, легализацију је одбио и највећи део потоњих команданата корпуса и група корпуса ЈВуО у Србији… Међутим, кад се поједини Михаиловићеви официри, поготово у западној Србији, буду унели у улогу Пећанчевих и Недићевих команданата, огрезнувши у колаборацију и вршење злочина над партизанима, па се 1943. вратили у структуру ЈВуО, то ће створити огромне потешкоће равногорској организацији, јер имиџ компромитованих није се дао лако исправити. Једном виђени у друштву Немаца, такви официри били су у народу, чак и међу равногорцима који су 1941–1943. остали у шуми, заувек обележени као сумњиви и непожељни.”

Вујадин С. Гудељ