Купци побегли, остале милионске капаре

Будва – Промет некретнина на приморју је преполовљен у односу на протеклу годину. У Пореској управи саопштавају да су од 1. јануара до 20. новембра на подручју будванске општине, закључена 1774 уговора о купопродаји станова, пословних простора, кућа и плацева. У истом периоду прошле године та цифра је износила 3700.

Догађа се, међутим, да се уговори и раскину. И то на штету купаца. Најсвежији пример је из села Станишићи и Ивановићи изнад Будве где су купци дигли сидра оставивши продавцима милионску капару.

Енглези су преко Грка погодили куповину повећег комплекса на том подручју за 20 милиона евра. Дали су капару у износу од око два милиона и пошто нису добили грађевинске дозволе, отишли. Капара је остала продавцима, као и земљиште. Слично се догодило и у Режевићима, близу Петровца. Капара од 300.000 евра остала је продавцу, као и плацеви, јер су купци одустали из сличних разлога. Оваквих примера има и јужније од Будве и на подручју Боке Которске, тврде у агенцијама које се легално баве некретнинама.

Купци, који хоће брзу зараду, капаришући земљиште очекују да ће брзом градњом постићи циљ. Но, планови нису усвојени за многа подручја, нарочито сеоска, па се на дозволе чека годину, две па и више. Ту је и финансијска криза. Стране и домаће банке не дају кредите без потпуне документација и грађевинске дозволе. Уз све то, према важећим купопродајним правилима продавци постављају рокове плаћања, па су поједини купци ризикујући, дали капару и остали и без новца и без земљишта.

На све слабији промет некретнина утичу и закони по којима странац може на своје име укњижити стан или кућу, али не и двориште, односно земљиште. Плацеви се у катастарске књиге укњижавају на име фирме. С друге стране нереалне цене које су важиле до избијања глобалне кризе, такође су отерале купце. За квадратни метар земљишта власници су тражили од 400 до 1.000 евра. За квадратни метар стана, пак, плаћало се до скора и 8.000 евра.

Догодило се тако да су у трци за енормном зарадом многи саградили станове, које сада не могу да продају. Оборили су цене и квадратни метар стана сада кошта од 1.200 до 1.500 евра. То су некако и реалне цене, али потенцијални купци и даље чекају уверени да ће квадрат бити још јевтинији. Продавцима око врата висе кредитни дугови, па су приморани да обарају цене до границе која може да оде и испод реалне.

Брзе зараде без великог труда више нема ни за посреднике. Неке агенције за промет некретнина су угашене јер се догодило да за неколико месеци нису продале ни један једини стан.

Стручњаци за ову област тврде да се продајом некретнина бавио малтене свако. Продавци воћа и поврћа на пијацама су испод цена своје робе, имали натписе „некретнине”. На подсетницама које су давали муштеријама, таксисти су уз телефонски број и име, уписивали да се баве прометом некретнина. Многи купци, Руси и други странци су неретко били обмањивани, па је свакако и то утицало да потраже друга подручја за куповину станова и плацева.

Ниже цене некретнина условиле су и пад цена станарина. За стан, који је досад месечно ваљало плаћати 500 и 600 евра, власник сада тражи 200 и 300 евра.

Они који добро познају трговачке (не)прилике на црногорској обали су уверени да ће реалне цене поправити ситуацију, да ће промета бити, но далеко мање него прошле и ранијих година. Златна ера лова на брзину је прошла, убудуће ће купци добро пазити шта купују. А да би стране паре стизале поред реалних цена најважније је да се урбанизују подручја која су намењена градњи, али и да се промене законски прописи код укњижавања некретнина.