Сами смо криви због грешака које правимо у животу

Касно сам схватио да људи код нас не разумеју пружену руку, то јест када неко жели да помогне без икаквог интереса. Питају се шта ли хоће сад он од мене. А ја сам јако отворен. Кад се у овом свету данас сусретнете са човеком који је јако отворен, све је одмах сумњиво. И није им јасно како неко може без икаквог интереса да им пружи руку. И то је суштина и почетак свих проблема. Ово је у „Политикином” подкасту „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” нагласио Жељко Васић, поп певач, текстописац и композитор. Он је открио да се каје што је одређеним људима ставио у руке и своју каријеру и свој живот. Али да их, ипак, не може никада кривити због тога.

– Лако је наћи кривца. Али увек смо ми криви. Само то морамо да схватимо. Може неко други да нам буде крив за свашта нешто у животу, али то није искрено. Јер ми одлучујемо о томе да ли некоме желимо да дамо нешто или не. Све што ми се догодило ми је било добра школа и често кажем да су ме сопствене грешке обликовале да будем то што сам данас – нагласио је Васић.

Наш саговорник је навео да не воли лактање и да где год је гужва – склања се.

– Ни у детињству нисам волео да се лактам. Али имао сам среће да у својој каријери стварно упознам неке великане наше музике. Маестро Бора Дугић ми је једном приликом рекао да прати оно што радим. Рекао ми је: „Знаш, има једно брдо где је бујна трава и све овце иду тамо да пасу. Има много траве, па сви иду тамо. А има једно друго брдо, где има мање траве, али нема никога. Е ти си тај што иде тамо.” И он је тачно у неку руку препознао начин на који ја функционишем. Ја стварно не функционишем по систему „Куд сви Турци, ту и мали Мујо”. Не желим да се гурам. Бог ми је дао таленат, па се јако добро сналазим у свим музичким жанровима. Кад кажем у свим, буквално мислим у свим. И жао ми је што нисам, јер сам мало лењ, то показао. Али имам времена, млад сам још – додаје Васић.

У Београд је дошао из Зајечара 1994. године. Каже да је тада доћи из Зајечара у Београд било већа ствар него доћи из Београда у Беч. Толико је био велики јаз између малих градова и Београда, једноставно није постојала значајна конекција са главним градом.

– Зајечар је био периферија, за мој град, могу да кажем, чак село. Моји Зајечарци ми то не замерају, знају они да то мислим у позитивном смислу. Ми нисмо имали то што је имао Београд, по питању културне сцене, по питању свега. У Београду сам ишао у Средњу музичку школу „Мокрањац”, а живео сам у згради поред „Борбе”. Све је то за мене био невероватан шок. Данас не постоји такав јаз између унутрашњости и престонице и то је можда нешто најпозитивније што могу да кажем за ово доба данас у коме живимо. Мало су се те границе пробиле, сада и мој град има и тржне центре и све друго. Тешко је са четрнаест-петнаест година отићи од куће. А уз то се све то дешава несрећних деведесетих. Стварно не могу ништа лепо да кажем о тим годинама. Ништа ми није весело са тим деведесетим. Моја прва асоцијација на Београд је штајга, и таксисти преваранти... Сада другачије доживљавам Београд. Све што сам стекао, што имам у животу, и породица и пријатељи, све ми је у Београду. Београд је мој град. Стално говорим да сам Зајечарац, али је Београд заправо мој град. Све најлепше и најлошије ствари у животу су ми се десиле у Београду – нагласио је Васић.

Због проблема са здрављем морао је да почне више да брине о себи, па је и смршао 12 килограма.

– Мислим да сви имамо избор. Један је мало тежи, а то је да се „бацимо” на здрав живот и регулишемо своје здравље. Или један лакши, а то је да узмемо неку магичну пилулу, односно да пијемо неке таблете и да регулишемо притисак, холестерол или нешто друго. Наравно да је лакши тај пут који подразумева да пијемо таблете и да наставимо да живимо тако како живимо. Али мислим да имам мало година да бих користио нешто што је крајња мера. Ја то тако видим. И онда сам отишао код доктора Чубрила и распитао се пре свега јер волим да одлучујем о свему и да знам које опције постоје. И стварно сам се осећао врхунски када сам смршао. Сви волимо да уживамо у храни, али вишак килограма стварно може да смета. Проблем је што се код нас за неког ко је дебео сматра да пуца од здравља. То није здраво – став је овог поп певача.

У подкасту је открио и да је чак 12 пута покушао да остави цигарете.

– Суштински цигарете сметају. Постоје приче о томе да ће забранити пушење на јавним местима као што је то случај на Западу. Знам да би било великог бунта код нас, ми смо пушачка нација. Ја бих то подржао зато што кад год одем било где ван Србије, мање пушим. Мрзим да излазим стално напоље. Терају те да идеш пет метара од локала да би запалио цигарету па онда дођеш до другог локала па тамо ти кажу: „Ајде још пет метара тамо.” А постоји и невероватна дискриминација пушача.

Ако се пушење забрани свуда, мање ћемо конзумирати цигарете и то би било јако добро за нас пушаче. Када је реч о остављању цигарета, стварно не знам шта више да покушам. Све сам пробао, све могуће методе одвикавања и остављао сам их. Месец, три, шест, 12 месеци не пушим и онда поново почнем. Доктор ми је рекао да не престајем са иницијативом да оставим цигарете. Када путујем негде и онда на аеродромима уђем у оне пушачке зоне, увек могу слободно да причам српски, ту је доста наших људи – додаје Васић.

Гост нашег подкаста каже да искрено верује да је корона проузроковала велики страх и збуњеност, а да се зна да у страху људи другачије перципирају ствари.

– Отвара се простор за разне теорије, нећемо рећи завере, али теорије разних људи. Један мој пријатељ Мића, који је држао чувени ресторан у Новом Саду, „Сокаче”, често ми је говорио да се људи деле на узбуђене и на узбудљиве. И да никада не треба бити узбуђен. Узбуђени људи греше. Зато увек треба бити узбудљив. То је једна велика истина и филозофија из мог родног Зајечара. У току пандемије ковида сви смо били преплашени, узбуђени, превише се у вези с тим полемисало, а у страху су велике очи. Знам само да та несрећна корона ништа добро није донела, ни на глобалном нивоу, а и свима нама на личном, јер сам изгубио неколико пријатеља, мени много важних и много битних људи. Човек тек кад осети на својој кожи нешто, онда схвати колико је то озбиљно. Био сам обазрив. Али некако нисам могао да претпоставим да то може тако да избаци човека из колосека. И да је то толико системски проблем целог организма. Ишао сам на прегледе, а имам и своје докторе код којих се лечим годинама. Успео сам да на неки начин решим проблем са короном и наставим даље. Чудно је било све то, данас си добро, сутра си катастрофално лоше и то је заправо оно што је фасцинантно. Било је оних који су говорили да је корона вештачки вирус и да неће зато да се лече. Шта то нама значи да ли је вештачки или природни? Шта неко има од тога што је то вештачки вирус? Ја то стварно не разумем. У разговору с тим људима био сам шокиран. У почетку сам се давао објашњавајући у смислу логике, не у смислу здравства, јер не могу будем научник… Некада није вредело. Зато кажем да је била велика збуњеност код наших људи. И данас се провлачи негде прича о томе. Мени је стварно мука од тих прича – рекао је Васић.

Каже да је стидљив по природи и да не воли када га много хвале. Најбоље ради када је под тензијом и када има рокове. Напомиње да му је драго што ће следеће године песма „Жена као ти” прославити 25 година постојања. Са том песмом је почела његова каријера.

– Мислим да је највећи успех једног певача када његова песма траје. И сад је она евергрин, увек је свежа. Кад год имам неки концерт, пустим публику да отпева заједно са мном. И то је велика ствар. Имао сам велику срећу да се појавим први пут на неком јавном наступу са тако сјајном песмом која није доживела неки велики успех на самом фестивалу. У питању су „Сунчане скале”, 2000. године. Неколико година касније када сам разговарао са директорима фестивала у Београду и питао сам их да ми кажу која је песма тада победила, а ја сам рецимо био на 17. месту, они нису знали, али су знали песму „Жена као ти”. То је доказ да не победи увек најбоља песма. Неважно је колики ће успех одређена песма постићи тог тренутка. Зато што је то ствар тренутка. Да не улазим у приче у вези са „корупцијом екипа”. Тога има на фестивалима, унапред се договоре разне ствари. Не смета ми то лично. Зато што верујем у оно што радим. Мене то не ремети. Али мислим да то ремети фестивале, то урушава један систем, то одбија људе да се пријаве јер знају да је све намештено – напомиње Васић.

Иако многи сматрају да би био идеалан представник Србије на такмичењу за песму Евровизије, он напомиње да не подноси Евровизију.

– Не знам зашто, али ту видим много политике и то ме јако љути. Не желим некако да се меша музика са политиком. А меша се често. Не сме да се политизује. То је лоше. То има неке друге аспекте који се можда чине у том моменту добри, подобни, потребни. Али мислим да морају да изместе генерално политику, да одвоје политику и музику. И онда би Евровизија можда имала неког смисла – истиче наш саговорник.

За наш подкаст открива да припрема албум са обрадама неких њему драгих песама, које ће бити снимљене у новом руху са симфонијским оркестром и да ће то бити нешто стварно импозантно. А све љубитеље његових песама, каже, очекује добро дружење на великом концерту који ће бити одржан 13. децембра у МТС дворани у Београду.

Дружење у кафани

За Жељка Васића је кафана пре свега дружење. И није толико везана за музику, која дође као неки зачин.

– Битно је да будем у добром друштву и да можемо да причамо нормално, да се не надвикујемо. Нервира ме када ме неки пријатељи позову на журку и одмах траже да нешто певам, а нисам још ни сео. Ако ми је лепо, ја ћу сам устати и отпеваћу песму. Сад кад ме зову на приватна славља, већ знам шта ме чека. Дешава се да устанем лепо, отпевам то што се од мене очекује, обучем капут и изађем напоље. После ме питају зашто сам отишао – каже Васић.

Избачен сам са супругиног порођаја

Жељко Васић је у нашем подкасту рекао и да је, на срећу или на несрећу, избачен са порођаја супруге.

– У почетку сам био ту, али се закомпликовао порођај. И онда ми је доктор Јуришић рекао да изађем напоље, да не мора мене да оживљава пошто је морао да се уради хитан царски рез. Сигурно бих пао у несвест. Али сам, ипак, први видео бебу, сина. Други пут је супруга тражила да не буде у тоталној анестезији, тако да је она прва видела ћерку. И то је нешто стварно фасцинантно, тај нови живот – каже Васић.

Различите енергије се привлаче

Гост нашег подкаста каже да верује у то да се супротности привлаче.

– То је некако природни закон. Моја супруга и ја смо две различите енергије. Не могу да кажем два различита света, зато што имамо заједничка интересовања, али смо карактером потпуно две различите особе. И то нас спаја, а уједно нас спајају и заједничка интересовања. Шта год да је то, путовања, неки добар филм, излазак... Предуго смо заједно, од моје 18. године. Тако да смо прошли заједно и успоне и падове и све остало у животу. Своју породицу доживљавам као сигурну луку. Идем, путујем, и онда кад пристанем, ја сам свој на своме. И стварно сам најсрећнији када сам код куће и када смо сви на окупу. Ми смо стварно јако упућени једни на друге. И разговарамо о свему. Моје деца су васпитавана тако како су васпитавана. Веома су слободни. Јако је тешко одгајати слободно дете. То захтева разговоре, комуникацију, много енергије. Ауторитет знањем је примаран и број један – додаје Васић.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ