Није нам душа без рана

После Стеријиних „Родољубаца” и Нушићевог „Сумњивог лица” за нови сусрет са публиком Народног позоришта у Београду редитељ Андраш Урбан изабрао је роман руског писца Михаила Булгакова „Мајстор и Маргарита”. У прецизној драматизацији Кате Ђармати и занимљивој трансформацији глумаца националног театра, Урбан се оригиналним, смелим сценским рукописом током протеклог празничног викенда представио београдској публици до које много држи. Током премијерног извођења представе  Мајстор и Маргарита” Андраш Урбан сместио се с краја шестог реда у ушушканој великој сали престоничког театра. Седели смо у његовој непосредној близини и пратили израз лица са којим је током готово два сата, колико траје представа, пратио своје ново редитељско надахнуће. Публика је изашла са позитивним утисцима, а сам Андраш Урбан изнео је своје утиске у интервјуу за „Политику”.

– Опет је иницијатива кренула од Жељка Хубача, нешто касније од Молине Фотез, па сам је ја радо прихватио. Десило се то још пре пар година. Идеја ми се чинила доста контроверзном, посебно због тога што је „Мајстор и Маргарита” један од омиљених или бар значајнијих романа средњошколске младости. Био је то прилично тежак и комплексан процес, јер сам га роман и довољно мрзео и волео и лудео због те омиљености. Интересантно је како би сви стрпали дело у неку конзерву, као да је писано не у датом неком историјском периоду, него ван времена, тек тако. Као да је дело херметично настало не бавећи се оним друштвом у којем је писано. Опет она стара прича да је Булгаков само писао мудре реченице за вечност које наравно звуче лепо на сцени, или у глави док читате, а не да се разрачунавао са светом и самим собом – прича Урбан.

Булгаков је дуго размишљао које књижевне текстове да узме за узор свог романа. Све књиге које је одабрао поделио је у две групе – једна је представљала добро, а друга зло. Да ли нам ђаво доноси зло или је зло у нама?

Па да…где се завршава светло, а где почиње тама. То није једноставна ситуација, наравно, и добро и зло су сложене дисциплине. Но, да се не правимо наивни, јасно је шта сматрамо злим, а шта добрим. Ипак постоји конвенција нормалних људи. па знамо докле се може отићи у неким стварима. Али то није малограђанска доброта, нити верско-учтива доктрина о прикладном понашању, а још мање политичка послушност према актуелној власти генерално. Власт увек има свој циљ. Да ли је то новац или нешто друго... Тешко да је актерима власти мотив добробит других људи. Бићете жртвовани првом приликом када се за тако нечим укаже потреба. И ваша деца ће бити жртвована, и све оно за шта се залажете као вредност. Ако верујете у таму онда верујете и у светло, ваљда. Али онда то по нашој некој логици треба да је и обрнуто. Зле ствари вам се дешавају, или вам чине то други људи. Али и спремни сте да урадите неке ствари који ће бити лоше по другога. Човек је склон себи, а и кукавица је. А највећи грех је кукавичлук, парафразирајући Булгакова. И док се трудите да  сакријете како своје ништавило, себичност и страх, чините зло. И себи и другима. Ђаво у вама је ваша одговорност и од тога вас ништа не амнестира. Сви се кријемо. Ако верујете у Бога глупо је мислити да њега можете преварити. Ваљда он све зна, па и ђаво.

„Мајстор и Маргарита” је дело у којем је тешко заобићи размишљање о свом постојању у одређеном историјском тренутку, овде и сада, а с друге стране натера вас да се посветите и неким важним, дубљим питањима људске егзистенције. Шта је у фокусу вашег читања овог дела?

Човек који не види себе само у садашњем тренутку као биће које покушава да преживи, него да се испита и у контексту неких вредности. Односно начела за које сматрамо да су ипак плод неког дужег периода људског друштва. Не можемо се понашати као да љубав не постоји. Постоји. И саможртвовање човека постоји. Било да за револуционарне идеје или за другог човека. За човека кога воли. И по цену да учини пакт са злим…. али је зло у овом случају бласфемија самом злу. Да ли је зло раскринкати друштвену стварност и пружити шансу за препознавање стање ствари? Данас ми знамо све. Бар се тако понашамо. Али ипак прихватамо друштвено-политички дискурс и говоримо ствари у које не верујемо. То јест знамо да није тако како кажемо. Али је тако прикладно и нема везе. Да ли из страха или потребе или себичности, сада нема везе. Па какав то хаос прави у човеку, каквог човека то производи, каква нам је та фамозна душа… Никаква. Лажна.

Тематску основу романа „Мајстор и Маргарита” чини прича о Мајстору, писцу који је написао роман о Понтију Пилату и суђењу Христу. Насупрот мрачној страни човечанства, у тој гротескној причи о људској судбини, још снажније блиста љубав Мајстора и Маргарите, чиста и неискварена. Да ли смо заборавили да волимо?

Па не знам како ви, ја имам пар Лидија (љубави) у своме животу где препознајем да волим, где сам заљубљен. Дешава се то човеку. Шалу на страну, јесте љубав и чинити, у љубави је и кулутролошки и социолошки феномен. Примитивизам, бар то што конвенционално зовемо тако, јесте нешто што не спада у ту категорију. Значи живети у љубави је и нека врста васпитаности. Наравно не причам сада о страсти. Причам о том контрапункту ове страшне и лицемерне, и кастриране, насилничке стварности што нас окружује, и који нам се дешава. Но да будемо искрени, ништа се не дешава што нисмо тражили, само се правимо изненађени учинком и последицама.

Роман, поред осталог, упућује и на питање опстанка уметности у репресивном систему. Где је граница збиље и маште, сна и јаве? Колико је деликатно суочити се са истином о себи?

Како за кога. Највероватније смо се сви већ једном продали ђаволу. Није нам душа без рана или пегица. Прљава је. Коришћена. А ко воли с тим да се суочава? Ваљда нико. Сем пар лудака који верује у неку уметност и да то мења свет. Људи слабо опраштају када им се осветли права бит, или све оно што крију. Када морате да се суочите, у том процесу нећете наићи само на лепе и узвишене ствари о себи. А улица, чаршија, цео тај естаблишмент вас кажњава. А зашто и не би када њихов опстанак зависи од ваше немоћи. Но, с друге стране, ко сте ви да суочавате било кога с било чим. Ви нисте ни бог, а ни ђаво. Само евентуално лош или умишљени човек. Но, представе су нека врста интимне комуникације са публиком, то јест у тој симбиози настаје представа, позориште. У том интимном разговору, као и код сваке уметности. А одговори су сложени појмови, интуитивни, чулни, понекад у облику питања. Али, бар су искрени и аутентични покушаји за здраву људску комуникацију. У уметности нема граница: ни збиље ни маште, ни јаве и сна. Уметност је сан. Живети позориште је сан. Стварати позориште је победа. Над свим овим ништавилом око нас.