Занемаривање наше рударске традиције

У допису „Стање у нашем рударству”, аутора Миољуба Станковића, објављеном 29. октобра у рубрици Међу нама, изванредно је приказано стање у рударству угља и термоенергетици Србије, на чему аутору и „Политици” искрено захваљујем.

Међутим, с привредно-економског гледишта интереса Србије требало би анализирати и геолошко-рударско-металуршку делатност обојених и племенитих метала Србије, јер је ова делатност до 1992. године спадала у високоразвијене у светским размерама (Бор, РТБ „Бор”, „Трепча”, „Зорка”...), а ево, око 25 година о производњи у овој делатности се много ћути.

У Србији је 1975. године произведено око 138.000 тона бакра, 89.000 тона олова, 53.000 тона цинка, 1.800 тона антимона, 120 тона сребра, а 1989. године око 151.000 тона бакра, 70.000 тона олова, 69.000 тона цинка, 90 тона сребра и више других комерцијалних производа (злато, кадмијум, бизмут, сумпорна киселина...).

У 20. веку (1900–1999), у Србији је произведено око 5.116.000 тона бакра, 3.285.000 тона олова, 1.600.000 тона цинка, 5.000 тона сребра, 190 тона злата, 11.700 тона антимона, а детаљнији подаци приказани су у монографији „Екстрактивна металургија обојених метала Србије у двадесетом веку (1900–1999)”, која је публикована почетком октобра ове године, а издавачи су Институт-ИТНМС и Инжењерска академија Србије.

Било би веома корисно да, на пример, економски аналитичари израчунају колика је корист за Србију од производње ових метала у 1989. години, а колика је данас и то за РТБ „Бор” и „Зорку”, Шабац. Ако се узме и прерада метала, ова корист је и знатно већа. Може и за „Трепчу”, али то је друга проблематика.

Србија има вишевековну традицију у овој делатности, а има више разлога због којих је у последњих тридесетак година занемариван њен значај.

Проф. др Бранислав Г. Николић,
редовни члан Инжењерске академије Србије и Академије инжењерских наука Србије