Њива ни за живе ни за мртве

Ниш – Није непознато, а ни чудно да се пред судовима у Србији могу наћи скоро невероватни поступци који се потпуно граниче са реалношћу. Навике из прошлости да се грађани туже „за све и свашта” ни данас нису ишчилиле, па и модерна времена имају своје „бисере из суднице”.

Ево примера који се месецима препричава у Нишу и околини. Један мештанин Доњег Међурова, богатог села у долини Јужне Мораве, склопио је 2007. уговор са Саветом грађана о продаји њиве од нешто више од 20 ари. Дотле пољопривредна парцела, процењена је погодном за проширење сеоског гробља, и месна канцеларија села одлучила је да је купи за 7.500 евра у динарској противвредности. Договорено је да се по исплати целокупног износа парцела катастарски пренесе месној канцеларији. Како се сазнаје, власнику њиве исплаћено је око 5.500 евра, а остатак до данас није намирен.

Власник парцеле у међувремену је преминуо, а његовом сину је у наследство припала и парцела, на којој је за 150 уређених гробних места проширено сеоско гробље. Више пута је син-наследник тражио да се дуг плати, а како то није учињено, тужио је Савет месне канцеларије села и после судског спора, поново постао власник земљишта које је његов отац продао 2007. У тужби није тражио назад парцелу, већ само исплату дуга.

На гробље у Доњем Међурову недавно је поставио таблу с натписом „Строго забрањено сахрањивање”. То је затражено решењем суда, уз образложење „да је спорна парцела његов приватни посед и власништво”, као и „да о томе треба да буду обавештени сви мештани, будући да су је користили као гробље”. У решењу је јасно речено да се усваја његова тужба и да је купопродајни уговор ништаван, а да се њива враћа у стање од 2007. године. То што је он већ платио 180.000 динара на име судских трошкова и добио своју некадашњу њиву од 22 ара, али сада на њој и преко 150 гробних места, никога није занимало.

Ипак, истиче да неће одустати од намере да наплати дуг, а уколико у томе не успе, тужиће нишку градску општину Палилула, чији је део месна канцеларија Доњег Међурова. Тврди и да је пре извршног решења Апелационог суда, Основни суд два пута пресуђивао у његову корист, а да су се месна канцеларија и општина жалиле на та решења, у покушају да избегну обавезу плаћања дуга.