Зашто БиХ заобилази „белгијски модел”

Већ три деценије, од Дејтона наовамо, БиХ плови између две различите „обале”. Док бошњачки политичари углавном заговарају унитарну БиХ, без ентитета, дотле два преостала народа – Срби и Хрвати – прижељкују што више аутономије и децентрализације под босанскохерцеговачким сунцем. Притом сва три народа, као и остали грађани, истичу своју опредељеност за пут ка Европској унији и Бриселу, али унитаристи и не помишљају да им Белгија буде узор и беже од белгијског модела као ђаво од крста. Зашто?

Слично као и у БиХ, где живе три народа, уз остале, и Белгија има три заједнице – Фламанце, који говоре холандски (низоземски), Валонце, који говоре француски, и малу немачку заједницу, која говори немачким језиком. Први чине 60 одсто популације, други 39, а трећи око један одсто.

Као што је у бившој Југославији у многим срединама, па и у БиХ, било готово богохулно помињати већински народ, а то су тада били Срби, како се други народи не би осећали подређено, тако и у Белгији мало ко помиње већинску заједницу, тј. Фламанце. У ствари, независно од бројности Фламанца и Валонца, обе заједнице на државном нивоу имају исти број, по 50 одсто административаца, а иста је размера и приликом поделе ресора у влади, као и у дипломатији. Иначе, у Белгији се не може десити да се гласовима једне заједнице могу изабрати представници друге, што је у БиХ, у случају конститутивних народа, могуће. То потврђује пример Жељка Комшића.

Оно што се некада у Југославији избегавало – помињање већинског народа, сада је у БиХ, кад су у питању Бошњаци, готово уобичајена пракса. То посебно често чини лидер најбројније бошњачке партије, Странке демократске акције, Бакир Изетбеговић, који својој странци даје чак и епитет државотворне.

А колико је та странка у појединим периодима била „државотворна”, потврђује један сарајевски пример. Док су многе Сарајлије, свих вера и нација, које су цео рат провеле у Сарајеву, остајале без држављанства, оно је истовремено додељивано бројним екстремистима и пробисветима из исламског света. А идући трагом те „веће државотворности”, један исламски проповедник је чак закључио како су „Срби и Хрвати само подстанари у БиХ”!

Најзад, кад већ поредимо неупоредиво, Белгију и БиХ, у земљи чији је главни град Брисел трострука престоница (саме државе, ЕУ и НАТО-а) никад не би могло да се догоди да у Уставном суду не буде равноправна заступљеност Фламанаца и Валонаца или, не дај боже, да суд остане без члана једне од те две заједнице.

Све је то, нажалост, могуће у БиХ, па и да је троје страних судија прече од бар једног из реда српског народа. Као што је било могуће и да садашња председница Уставног суда БиХ Сеада Паравлић, као висока функционерка СДА, заседне у ту престижну судску институцију без имало судске праксе. Сада чак не жели ни у пензију, мада је напунила 70 година, па се због ње мењају правила.

Слободан Стајић,

публициста, Сарајево