Шаљиви и други цртежи Љубице Цуце Сокић

Нови Сад – Сликарство је била њена љубав, али – како је сама уметница Љубица Цуца Сокић приповедала – увек је много волела да црта. Тај њен други, и другачији, израз кроз цртеж настајао је кроз многобројне студије и скице, илустрације за књиге, дечје часописе, модне рекламе. Често спонтано, „у пролазу”, ови радови низали су се и на листовима скицен-блока, али и преко докумената, поштанских коверти...

С делом тог досад непознатог цртачког опуса сликарке упознаје нас нова изложба у новосадској Спомен-збирци Павла Бељанског, под називом „Алтернативна Цуца Сокић: цртежи“, која ће вечерас у 19 сати бити свечано отворена поводом 110 година од рођења уметнице. Публика ће моћи да је види и у Београду, од 28. фебруара у Народној библиотеци Србије. Две установе, наиме, чувају вредне легате Љубице Сокић, а сада заједно износе у јавност њене цртеже, одабране за ову прилику. Радови на папиру стигли су као поклон, у неколико наврата, од наследника, породице Гаталовић, а и саме уметнице.

Спомен-збирка Павла Бељанског издвојила је за ову прилику циклус „Шаљиви цртежи”, како га је назвала сама уметница, отуда што га није сматрала толико озбиљним у односу на високу уметност сликарства, коју је држала за свој основни уметнички позив, објашњава управница ове установе културе и коауторка изложбе др Милана Квас.

– То су радови који су настајали у тренуцима слободног времена, на маргинама разних дописа, службених аката, ковертама, полеђинама неких докумената, који због тога имају и вредан документарни карактер, али су опет, с друге стране, изузетно интимни, врло непосредни и показују њене веома широке и различите преокупације на пољу фигуративног изражавања, пошто знамо да је у послератном периоду, када ови цртежи и настају, од краја педесетих до седамдесетих година прошлог века, углавном ишла ка апстрактном ликовном говору у сликарству – казала је управница Милана Квас уочи отварања изложбе.

Из тог „шаљивог” циклуса са око 400 радова за изложбу је издвојено 86 цртежа који се могу повезати, како објашњава, са токовима неонадреализма и фантастике у српској уметности тог периода. Теме су различите, има портрета, актова, фигуралних композиција. Могу се међу њима препознати, како тумачи, утицаји Пикаса, Лежеа и других које је познавала захваљујући свом образовању, али је занимљив и опус што се укључује у токове фантастике и повезује са естетиком ружног, као код гротескних приказа деце која су иначе код ње ведра.

Сем да слика и црта, Љубица Сокић волела је и књиге. Њена лична библиотека са око 3.500 публикација из историје уметности, примењене уметности, историографије, књижевности, дела на француском језику, део је заоставштине уметнице коју Народна библиотека Србије чува од 2009, као поклон породице Гаталовић.

Део заоставштине чини и око 1.400 оригиналних илустрација у техници темпере и туша, које је уметница радила за књиге и часописе (1950–1980), те рекламне и модне илустрације (шездесетих) за француску фармацеутску компанију. Пре две године, легат је добио, уз цртачки прибор и личне предмете уметнице, 500 радова, казала је уочи изложбе библиотекар саветник Народне библиотеке Горана Стевановић.

Библиотека је за изложбу изабрала 90 радова на папиру, пет скицен-блокова, Чика Јовин „Невен” из 1887. и швајцарски „Графис” из 1955, а оба ова часописа била су инспирација за поједине цртеже Цуце Сокић. За поставку је позајмљен и њен цртачки прибор, као и сликарска блуза.

– Радови су у највећем броју студије и скице, импресије за будуће илустрације. Постоји и неколико завршених цртежа. Настајали су у пролазу, у тишини атељеа, и нису били намењени очима јавности. Ово је изузетна прилика да проговоримо о томе колико су драгоцени ти радови што остају у интими уметника, да им приступимо са поштовањем, интерпретирамо их и представимо јавности – наводи Стевановићева.

Неколико је тематских целина: са анималистичким мотивима, са женским, мушким и дечјим портретима и фигурама, и са историјским костимима. Мотив животиње, посебно мачке, али и коња, мрава, инсекта, у вези је са њеним илустративним светом из књига и часописа.

– На цртежу малог формата на коме је представљен бели зец, она заправо интерпретира чувеног енглеског уметника Џона Тенијела који је био најпознатији илустратор „Алисе у Земљи људа”. На особен, Цуцин начин, ово је предложак за илустрацију коју ће она објавити у часопису „Полетарац” Душка Радовића, 1973. године. Портрети и фигуре деце дубоко су повезани са њеним животом, детињством што га истиче као најсрећније доба, па су такве и представе деце, које се излажу у оквиру нашег дела поставке. Обликоване су великим делом на песништву и илустрацијама Јована Јовановића Змаја и часописа „Невен”. Цуца је гајила посебан однос према Змају – каже библиотекарка.

Рођена је 9. децембра 1914, у Битољу где јој се мајка обрела почетком Првог светског рата. По повратку у Београд, уписује гимназију где јој цртеж предаје Зора Петровић, а потом у Уметничкој школи ову технику развија код проф. Љубе Ивановића. Стваралачки пут је 1936. води у Париз, где се кратко опробала и у графици. Цртању се посвећује у свом београдском атељеу на Топчидерском брду, као и малом стану на Дорћолу. Била је професорка и академик, оснивач групе „Десеторица”.

Излагала је цртеже до 1977. на пет самосталних и 13 колективних изложби, постхумно су јој организоване три самосталне, а последња у том низу поводом 100 година рођења уметнице.

Представа о познанству са Богданом Шупутом

Изложба о цртежу Љубице Цуце Сокић у Спомен-збирци Павла Бељанског траје до 2. фебруара. Прати је каталог и, између осталог, представа „Цуца и Богдан. Неизречено” која се бави познанством уметнице и сликара Богдана Шупута. Представу ће у суботу, 23. новембра (17 и 19 сати) извести Театар младих „Мишоловка”, у оквиру другог Фестивала музејског театра и филма. Овај фестивал се одвија на три локације, у сарадњи Спомен-збирке Павла Бељанског, Галерије Матице српске и Музеја Војводине, од данас до 24. новембра.