Споменик београдском културном наслеђу

Архитектонски роман Олге Радић о Јованки Бончић, првој жени у историји која је добила диплому инжењера Техничког факултета у Дармштату, „Жена која је пушила житан” (у издању „Службеног гласника”) својеврсни је споменик београдском културном наслеђу и једној изузетној жени што је својим упечатљивим животом ујединила различите градове и средине, велику љубав према архитектури, уметности и људима, иако је преживела три рата, један је од закључака разговора о овом делу, (објављеном постхумно, после прераног одласка ауторке) у ком су учествовали Неда Тодоровић, Драган Радић, уредници – Петар В. Арбутина и Весна Смиљанић Рангелов.

Архитекта Олга Радић свој стваралачки печат оставила је као пројектант у „Енергопројекту”, у приватним фирмама, па и у сопственој, тежећи томе да буде очувана српска грађевинска традиција.

Иначе, овај роман је опремљен богатом архитектонском грађом и фотографским прилозима о животу и филмској судбини Јованке Бончић. Tо што је била прва жена у историји која је добила диплому инжењера Техничког факултета обезбедило јој је специјално место у историји немачке науке, а једна од улица у том граду названа је њеним именом. Од 2013. године, поводом стогодишњице од њеног дипломирања, Универзитет у Дармштату додељује Награду „Јованка Бончић” научницама за достигнућа у области материјала и геонауке. У домовини је одликована Орденом Светог Саве V реда (1928) и Орденом Југословенске круне V реда (1938).

Иако је пројектовала низ значајних грађевина (зграде Ветеринарског и Учитељског факултета у Београду и друге), њен животни пут и место које јој припада у европској науци и нашем друштву нису били довољно познати. Ауторка Олга Радић, и сама архитекта, открила ју је готово случајно. Заинтересовавши се за сваку појединост о овој изузетној личности, она пред читаоце износи читаво богатство чињеница чиме доприноси да ова изузетна, храбра и непоновљива жена добије важно место у култури нашег сећања. Јованка Бончић је у првој половини 20. века прошла кроз турбулентну историју Европе, ратовима опустошену Србију, архитектонски препород Београда и тешку судбину Хитлеровом авијацијом поново разрушеног града.

Како је то истакао Петар В. Арбутина, јунак овог архитектонског романа, у ком се не наслућује где почиње фикција у изобиљу чињеница, јесте и сплет околности, специфична атмосфера коју је дочарала Олга Радић, од детињства Јованке Бончић у Пожаревцу и Нишу, њене велике жеље да постане архитекта, школовања у Дамрштату, познанства и везе са њеним колегом, а затим супругом руским племићем Андрејем Катеринићем (који је био запослен у Техничкој дирекцији београдске општине, а престоници је дао много пројеката од којих су најважнији Архитектонска школа и Музичка школа „Станковић”), бекства из Русије после Октобарске револуције, затим и пројектовања најлепших здања у Београду између два рата.

Неда Тодоровић напоменула је да је ова књига настала после једног путовања Олге Радић у Немачку, када се случајно нашла у универзитетском граду Дамрштату где једна улица носи име Јованке Бончић.

– Када је наишла на име колегинице Јованке Бончић приступила је пажљивом сакупљању и проучавању обимне грађе о њој, у архивама и од породице, а њен лик градила је поступно, као да је градила кућу – истакла је Неда Тодоровић.

У предговору овом издању ауторка Олга Радић, подједнако вична писању као и архитектури, описала је моменат када је у Дармштату угледала име улице Јованке Бончић, како је одмах заинтересовала њена животна прича. У архиву Техничког факултета пронашла је њен досије, у ком су осим оцена били и њена кратка образовна и радна биографија попуњена приликом уписа, записник о предатим цртежима, писма која је писала, дипломе за које се изборила у мушком свету. Била је ту и молба факултету да јој дозволи поновно полагање испита из физике, молба да приступи завршном испиту, молба да јој издају дупликат дипломе коју је изгубила бежећи од ратних страхота негде између Аустроугарске монархије и Руског царства...

Олга Радић је по повратку у Београд потражила породицу Јованке Бончић, унуке који су је памтили као разбориту и образовану, племениту и енергичну жену. Улазила је у зграде које је Бончићева пројектовала, следила њен стваралачки печат, а онда је упознала Мирсада Креса, господина који је студентске дане провео у њеној кући и слушао њена сећања.

„Одувек сам била инспирисана снагом јединствених, изузетних, храбрих и непоновљивих жена. Дивила сам се томе како су померале границе и уписивале се у историју. Одмах сам знала да је Јованка Бончић била једна од њих. Њена филмска судбина чинила ми се занимљивијом него роман”, написала је Олга Радић, априла 2019. године, као да је писала и о себи.