Spomenik beogradskom kulturnom nasleđu

Arhitektonski roman Olge Radić o Jovanki Bončić, prvoj ženi u istoriji koja je dobila diplomu inženjera Tehničkog fakulteta u Darmštatu, „Žena koja je pušila žitan” (u izdanju „Službenog glasnika”) svojevrsni je spomenik beogradskom kulturnom nasleđu i jednoj izuzetnoj ženi što je svojim upečatljivim životom ujedinila različite gradove i sredine, veliku ljubav prema arhitekturi, umetnosti i ljudima, iako je preživela tri rata, jedan je od zaključaka razgovora o ovom delu, (objavljenom posthumno, posle preranog odlaska autorke) u kom su učestvovali Neda Todorović, Dragan Radić, urednici – Petar V. Arbutina i Vesna Smiljanić Rangelov.

Arhitekta Olga Radić svoj stvaralački pečat ostavila je kao projektant u „Energoprojektu”, u privatnim firmama, pa i u sopstvenoj, težeći tome da bude očuvana srpska građevinska tradicija.

Inače, ovaj roman je opremljen bogatom arhitektonskom građom i fotografskim prilozima o životu i filmskoj sudbini Jovanke Bončić. To što je bila prva žena u istoriji koja je dobila diplomu inženjera Tehničkog fakulteta obezbedilo joj je specijalno mesto u istoriji nemačke nauke, a jedna od ulica u tom gradu nazvana je njenim imenom. Od 2013. godine, povodom stogodišnjice od njenog diplomiranja, Univerzitet u Darmštatu dodeljuje Nagradu „Jovanka Bončić” naučnicama za dostignuća u oblasti materijala i geonauke. U domovini je odlikovana Ordenom Svetog Save V reda (1928) i Ordenom Jugoslovenske krune V reda (1938).

Iako je projektovala niz značajnih građevina (zgrade Veterinarskog i Učiteljskog fakulteta u Beogradu i druge), njen životni put i mesto koje joj pripada u evropskoj nauci i našem društvu nisu bili dovoljno poznati. Autorka Olga Radić, i sama arhitekta, otkrila ju je gotovo slučajno. Zainteresovavši se za svaku pojedinost o ovoj izuzetnoj ličnosti, ona pred čitaoce iznosi čitavo bogatstvo činjenica čime doprinosi da ova izuzetna, hrabra i neponovljiva žena dobije važno mesto u kulturi našeg sećanja. Jovanka Bončić je u prvoj polovini 20. veka prošla kroz turbulentnu istoriju Evrope, ratovima opustošenu Srbiju, arhitektonski preporod Beograda i tešku sudbinu Hitlerovom avijacijom ponovo razrušenog grada.

Kako je to istakao Petar V. Arbutina, junak ovog arhitektonskog romana, u kom se ne naslućuje gde počinje fikcija u izobilju činjenica, jeste i splet okolnosti, specifična atmosfera koju je dočarala Olga Radić, od detinjstva Jovanke Bončić u Požarevcu i Nišu, njene velike želje da postane arhitekta, školovanja u Damrštatu, poznanstva i veze sa njenim kolegom, a zatim suprugom ruskim plemićem Andrejem Katerinićem (koji je bio zaposlen u Tehničkoj direkciji beogradske opštine, a prestonici je dao mnogo projekata od kojih su najvažniji Arhitektonska škola i Muzička škola „Stanković”), bekstva iz Rusije posle Oktobarske revolucije, zatim i projektovanja najlepših zdanja u Beogradu između dva rata.

Neda Todorović napomenula je da je ova knjiga nastala posle jednog putovanja Olge Radić u Nemačku, kada se slučajno našla u univerzitetskom gradu Damrštatu gde jedna ulica nosi ime Jovanke Bončić.

– Kada je naišla na ime koleginice Jovanke Bončić pristupila je pažljivom sakupljanju i proučavanju obimne građe o njoj, u arhivama i od porodice, a njen lik gradila je postupno, kao da je gradila kuću – istakla je Neda Todorović.

U predgovoru ovom izdanju autorka Olga Radić, podjednako vična pisanju kao i arhitekturi, opisala je momenat kada je u Darmštatu ugledala ime ulice Jovanke Bončić, kako je odmah zainteresovala njena životna priča. U arhivu Tehničkog fakulteta pronašla je njen dosije, u kom su osim ocena bili i njena kratka obrazovna i radna biografija popunjena prilikom upisa, zapisnik o predatim crtežima, pisma koja je pisala, diplome za koje se izborila u muškom svetu. Bila je tu i molba fakultetu da joj dozvoli ponovno polaganje ispita iz fizike, molba da pristupi završnom ispitu, molba da joj izdaju duplikat diplome koju je izgubila bežeći od ratnih strahota negde između Austrougarske monarhije i Ruskog carstva...

Olga Radić je po povratku u Beograd potražila porodicu Jovanke Bončić, unuke koji su je pamtili kao razboritu i obrazovanu, plemenitu i energičnu ženu. Ulazila je u zgrade koje je Bončićeva projektovala, sledila njen stvaralački pečat, a onda je upoznala Mirsada Kresa, gospodina koji je studentske dane proveo u njenoj kući i slušao njena sećanja.

„Oduvek sam bila inspirisana snagom jedinstvenih, izuzetnih, hrabrih i neponovljivih žena. Divila sam se tome kako su pomerale granice i upisivale se u istoriju. Odmah sam znala da je Jovanka Bončić bila jedna od njih. Njena filmska sudbina činila mi se zanimljivijom nego roman”, napisala je Olga Radić, aprila 2019. godine, kao da je pisala i o sebi.