Наше нарави и мане

Професор Тимотије М. Рељић радни век је провео у просвети, а иза себе је оставио и две књиге „Четнички ђачки батаљон – Подрињски” и „Прича о Лешници”. Из ове друге наводим део као веома интересантан и илустративан кроки наших (вечних?) нарави и мана. „Сиромашни Лешничани нису имали могућности да шаљу децу ни у основну школу, а богате породице су школовале своје синове на факултетима у иностранству, нарочито у Бечу. Тако се збило да су синови из породица Исаковића и Пејића, у исто време, пре Првог светског рата, студирали медицину у Бечу. Син Младена Исаковића Марко, изузетно надарен и способан младић, студирао је медицину у Бечу и 1906. године налазио се у завршној, шестој години, као један од најбољих студената своје генерације, веома цењен од својих колега и професора. За време летњих распуста, када је долазио својим родитељима у Лешницу, њихово двориште било је свакога дана пуно народа који је долазио на преглед и тражио лека од Марка, иако је он још био студент... Марко није дозвољавао да ико из Лешнице и околине ко је дошао да тражи лека, остане непрегледан и да му не помогне. Ни од кога није хтео да прими никакву накнаду. Ако је имао одговарајуће лекове, и њих је давао бесплатно. Његов мештанин и колега Милисав Пејић вероватно није имао смисла, па ни воље, да ради оно за шта се определио. Није учио, нити је на време давао испите на факултету, због чега га је строги отац жестоко прекоревао и увек му указивао на Марка као пример... Нажалост, наше мало место није никад имало среће са умним и племенитим људима. Једног дана, тачније 18. априла 1906. године, стиже у Лешницу за обе породице и сав народ нашег краја тужна вест – да је Милисав Пејић убио Марка Исаковића и себе. Кад је убијен, Марко није имао ни 24 године. Причали су ми старији Лешничани да је на сахрану дошла делегација професора и студената из Беча... Од тог несрећног догађаја, ове две породице, које су доминирале Лешницом и могле много допринети њеном просперитету, испунише се мржњом и ривалством, што је нанело велику штету и њима и целој Лешници... Нико од старијих Лешничана који су живели у то време и познавали обе породице и њихову децу, није ми рекао да је Милисав Пејић био зликовац и лош човек, већ само да је био слаб студент... Према њиховом причању стекао сам утисак да тај несрећни младић није толико крив за убиство које је починио, колико његови строги родитељи, пријатељи и стицај несрећних околности. Кад год сам се интересовао код ових породица да нешто више сазнам, наилазио сам на зид ћутања...”

Мирослав Крлежа, највећи хрватски књижевник, у драми „Господа Глембајеви”, кроз уста Леонеа пише: „Мутно је све то у нама, драга моја, добра Беатриче, невјеројатно мутно... Ово је битно: математика је ако се говори симболично, ближа Непознатоме од говора или од слике. Математска формула може јасно да каже оно, што не могу ни говор ни слика, па ни глазба, која је још увијек релативно најматематичнија! Говор говорити и говором се изразити то је артизам, то је већ проблем умјетнички... И ја, колико више сликам, све сам више увјерен, да је Да Винчи потпуно у праву: ствар се може прецизно одредити само апстрактном математичком координацијом. И ето, то је моје унутарње протусловље: мјесто да сам математичар, ја сликам. С тим расколом у себи, што може човјек постићи више од дилетантизма?” Да би му Анђелика одговорила: „Ја сам, откад постојим, гледала живот у сликама: постоји у нашем субјекту вани и унутра. Што се налази између тога? Нешто, као што ти велиш, тамно и мутно: нерви, мозак, месо, нешто што се зове наш субјект. Једна тужна шупљина у нашем такозваном субјекту. А све се то развија у времену и у нечем непознатом, трансценденталном... Ту се разумом не може ништа!...”

Моје питање, и за неке данашње догађаје и дешавања, гласи: Могу ли се математиком или рационално објаснити, или је и даље „мутно све у нама, драга моја Беатриче”?

Јован Рукавина,
Шабац