Оташевић и Шијан о Љубици Цуци Сокић

Нови Сад – Легенде српског сликарства и филмске уметности, Душан Оташевић и Слободан Шијан, говориће вечерас од 19 сати у Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду о својим студентским данима у класи Љубице Цуце Сокић, најављено је из ове установе културе. Разговор са нашим академицима, чији се ликовни израз формирао у уметничкој клими шездесетих и седамдесетих година 20. века, водиће ауторке актуелне изложбе „Алтернативна Цуца Сокић: цртежи”, постављене у Спомен-збирци, мр Милана Квас и Горана Стевановић.

Изложба је заједнички пројекат Спомен-збирке Павла Бељанског и Народне библиотеке Србије, чија је идеја да се јавности прикажу до сада у највећем броју непознати радови Љубице Сокић, који су настајали паралелно са њеним сликарским остварењима. Реч је о избору 182 цртежа, на основу вредног поклона од породице Гаталовић, која је двема установама поклонила њених више од 800 радова на папиру.

Уочи вечерашњег пратећег програма изложбе, Спомен-збирка подсетила је на биографије и остварења учесника разговора.

Душан Оташевић (Београд, 1940), сликар, дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду 1966. у класи Љубице Сокић. Пуних шест деценија присутан је на уметничкој сцени, а његово дело представља посебно поглавље у послератној српској уметности. Један је од представника нове предметности у српском сликарству седме деценије 20. века. Од 1966. учествовао је на многим колективним изложбама и приредио је око педесет самосталних изложби у земљи и иностранству. Посебно се истичу представљање на 36. бијеналу у Венецији (1972), као и изложба „Илија Димић – Изложба слика и конструкција” (Галерија САНУ, 1995) као део награде Фонда „Иван Табаковић” коју је Оташевић добио. Предавао је на Академији лепих уметности у Београду (2000–2006). Од 2011. обавља дужност управника Галерије САНУ, а од 2014. руководилац је пројекта Легат Олге Јеврић. Члан је УЛУС-а и редовни члан САНУ.

Слободан Шијан је рођен 1946. у Београду где је завршио сликарство на Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића и Љубице Сокић (1970) и филмску режију на Факултету драмских уметности (1975). У периоду од 1965. до 1980. бавио се ликовном уметношћу. У почетку, припадао је недовољно истраженој области наше психоделичне уметности, да би касније својим деловањем наступао у оквиру „Нове уметничке праксе” седамдесетих година 20. века.

Kао филмски редитељ, добитник је многих домаћих и међународних признања. Редитељ је култних филмова: „Ко то тамо пева”, „Маратонци трче почасни круг”, „Kако сам систематски уништен од идиота”, „Давитељ против давитеља”. У анкети Академије за филмску уметност и науку организованој 1996. поводом стогодишњице филма код нас, његов филм „Kо то тамо пева” (1980) проглашен је за најбољи југословенски филм снимљен током последњих 50 година. Приредио је и написао неколико књига и публикација о домаћим и страним филмским редитељима. Током 1990/91. био је директор Југословенске кинотеке у Београду. Редовни је професор филмске режије на Факултету драмских уметности у Београду и гостујући професор филмске режије и продукције у Лос Анђелесу. Дописни је члан САНУ.