На раскршћу уметности

Данашњи тинејџери, са израженим незадовољством па и мржњом према окошталом ауторитету родитеља, све више емигрирају у свој дигитални свет, који их нужно увлачи у клопку досаде, безнађа, отуђености, збуњености, па и упада у канџе рационалног набоја страха од интимности, загрљаја, додира финијих нијанси, лиричности бледог одсјаја, осећања.

Ова актуелна тема о данашњим „миленијалцима”, генерацији склоној новим медијима, друштвеним мрежама, мобилним уређајима, заокупила је уметничку пажњу наше истакнуте кореографкиње Сање Нинковић, ауторке и идејног решења сценографије. Поштујући озбиљност професионалног стварања авангардне уметности балета у градацијама наглашеног натурализма, она поставља свој уметнички концепт балета „Рефлекс”. У форми апстрактног играчког колажа у времену, кореографкиња свесно наглашава фрагментацију – испрекиданост, застој, растрзаност, лом у тренуцима савременог живота, уз присуство неких „чудних бића”. Због тога се у некој мери изгубила целина развоја драмарургије радње, па и очекивано вајање „балета са радњом”. Можда је због тога истовремено изостала могућност спонтаног развоја унутрашњег искуства гледаочевог катарзичног доживљаја.

Ипак, прави уметнички подвиг балета „Рефлекс” учинили су играчи старије и млађе генерације. Сугестивне бравурозности у извођењу технички сложених сола, дуета, групне игре, добро режиране „ситуационе драме”. Таква је била сцена породичног насиља пред дететом, у којојв су маестрално одиграни ликови родитеља – емоционално занемариван отац (Никола Бјанко) и доминантна егоцентрична мајка (Олга Олћан). Обоје су својим великим дуетом ослободили горостасну лавину сурове енергије, а у име очувања љубави према детету, постигли су уметничко остварење које остаје незаборавно. Упечатљива је била и сцена вршњачког насиља од стране „екипе” – младих „бунтовника с разлогом видљиво маргинализованих у друштву”. То су изнели наши млади балетски играчи: Теодора Спасић, Љиљана Велимиров, Соња Милованов, Бранко Сарић, Метју Соловјоф, Емануеле Фриго, Александар Полупанов. Сви физички и технички зрели у брзом темпу извођења виртуозности широког дијапазона плесног израза лакоће и шарма, у контексту задатих кореографских „плесних реченица”.

Композиторка Ирена Поповић, смелим стварањем нових звона облика и боја, апстрактних звучних слика, уз мистичне компоненте, донела је дело са свим карактеристикама савремене балетске музике, тако ретке у нас. Костими креирани инвенцијом костимографкиње Селене Орб рефлектовали су изражајности одела, данашњих модних трендова младих.

На крају шта рећи о овој вечери у светилишту Аполонових муза? Шта остаје у нама, као наша лична реакција на овај балетски „Рефлекс”? Да ли је то потрага за будућношћу модерног балета, с етно-изразом, калиодоскопском структуром, визуелном заводљивошћу? Или, на раскршћу уметности, догађај који избегава „кич”, обележен естетиком наступа „истеривања ђавола” кроз чисту игру.