Аријевски говори су опасни, а њихови ефекти ужасни

Маракеш – Наоружани бели супремисти као нека врста нове претње Америци? Може и тако да се каже уколико се дубље зарони у причу филма „Поредак”/„Наредба” славног аустралијског редитеља Џастина Керзела, у којем игра Џуд Лоу и са том улогом сада конкурише и за Златни глобус и за Оскар.

Занимљиво, али Керзелов врхунски направљен историјски трилер о неонацистичкој банди тиче се прошлости. Тачније, истинитог догађаја од пре четири деценије када је таква банда терорисала северозапад Пацифика, пљачкајући банке како би финансирала своје акције за масовну побуну и победу „беле аријевске Америке”. Керзелов напети филм прати агента ФБИ (Џуд Лоу) неколико година у акцији разоткривања ове неонацистичке организације и њеног лидера, чији лик у филму тумачи Николас Холт. Међутим, овај аустралијски аутор дела, попут „Снежног града”, „Магбета”, „Келијеве банде” и на београдском 50. Фесту награђеног „Нитрама”, од овог свог филма твори неку врсту напете рефлексије о америчком насиљу које се протеже деценијама.

У Маракешу, са овим Керзеловим филмом отворено је 21. фестивалско издање и то је био згодан повод за сусрет са њим у башти легендарног хотела „Мамунија” и за овај ексклузивни интервју…

У вашим филмовима све делује тако природно од првог до последњег кадра, чак и осећај сумње код гледалаца, како то постижете?

Мислим да ми управо то постаје све важније. Како уђете у филм, и осећате се као да су ликови већ живели и да ће живети и после филма. Покушавао сам да их врло брзо приземљим и створим им неку врсту аутентичности. Али, било је нешто што ми се заиста допало у вези са овим сценаријем, а то је што лик којег игра Џуд Лоу има много мистерије у себи, тако да никако да схватате ко би он могао стварно бити. Нисам осећао да ми треба нека врста подтекста о томе ко је он, а у вези са тим бих поменуо филмове Сиднија Лумета и Милијама Фридкина и ликове какве је тумачио Џин Хекман. Не знате ништа о њима, али кроз њихове одлуке током филма као да видите и неку врсту проживљеног живота, а не разумевање врсте контекста иза њих. Моја највећа ствар у овом тренутку је како да одмах приземљим публику.

Један прекинути телефонски позив заправо говори много о историји, чак и професији вашег главног јунака и оних који стоје иза њега?

Волим сажетост. Мислим да је заиста интересантно да постоји неколико врста малих трагова, попут оних у вестерн филму када у мали град долази мала фигура, а у окружењу је невероватна врста пејзажа. Одмах знате да је тај човек странац. Постојали су ти одређени филмски елементи за које сам мислио да су заиста занимљиви и то сам искористио.

Да ли је прави тренутак за овакву причу ако посматрамо околности око нас?

Да, увек је невероватно када можете да испричате причу о другом периоду који некако једноставно говори и о садашњости. Прича је заснована на стварним догађајима који су били релативно непријављени, до краја неоткривени и прилично мистериозни. Мислим да је на неки начин све ипак досегнуто, посебно у вези са Тарнеровим дневницима и како је та књига на неки начин живела у сенци дуго времена. Данас се дефинитивно води разговор о овој врсти „температуре”.

Наслов вашег филма може да значи и поредак и ред и наредба и о свему томе и говорите, а како видите све ово данас када идемо удесно у многим земљама?

Па, у Аустралији је исто. Људи су оно што ме је занимало у овом филму. Зашто људи траже одговоре посебно и гласове оних за које знате да су екстремни. Занимао ме је тај осећај потребе или жеље да се окружите заједницом и тај осећај да желите да вас неко чује и прихвата. Оно чиме сам био више фасциниран није толико врста способности некога као што је неонациста Боб Метјуз да на неки начин привуче људе. Више ме је занимало како чланови породице и заједница почињу да траже одговоре у тој конкретној идеологији. Тако да су то увек биле ствари које су фасцинантне.

Да ли сте се прибојавали да некога попут Боба Метјуза не претворите у филмског хероја?

Када имате посла са оваквим фигурама, треба пронаћи прави баланс у начину на који их приказујете. Право питање за мене је било зашто Боб Метјуз, или шта је то у њему што је повезано са великом групом људи? Стварно је стварао неку врсту армије следбеника. Морате да разумете каква је та личност и у исто време да балансирате како не бисте изазвали емпатију за њега код гледалаца. Све су то шкакљиве ствари за равнотежу. И у прошлости сам у својим филмовима имао прилично контроверзне ликове и увек ми је било важно да водим рачуна да не дозволим да се они превише „заиграју”.

Нисте желели да овакву расистичку, белу супремацију представите као као жртву система?

Наравно да не. Многа моја истраживања су се бавила питањем колико су такве заједнице заиста обесправљене, колико су отворене и колико у њима постоје људи попут Метјуза. Мислим да је тешко одредити шта је главни проблем код њих и у њима, јер се ова ужасна идеологија налази на њеном врху, међу онима који су вични да међу обичним, малим људима створе тај недостајући осећај припадања породици и заједници. Њихови аријевски говори су манипулативни и опасни, а ефекти ужасни. Каква је то магија која чини да људи почну да слушају ову врсту идеологије, која тако екстремно увлачи у погрешно припадање? Тиме се бави овај филм.

Бави се и агентом ФБИ, ипак је он главни филмски лик, али и неко ко је повређен и физички и психички и као такав треба да штити „нормалне вредности”? Је ли овај лик заштитник једног крхког света?

Да, то ми је било заиста занимљиво. И у вестернима увек постоји нека врста главног протагонисте којем је намера да спаси град, али има и толики број грешака у себи. Такви ликови су и нека врста неуспеха реда и закона и као да су ту само да покупе неред свих других. Лик агента којег игра Џуд Лоу је нека врста антихероја и то је оно што га повезује са публиком. Унапред знате да он мора да победи, али публика ствара емпатију зато што он стално изгледа као да пада са литице.

И ваши други филмови попут „Нитрама” или „Кели ганга” су били сјајни, а колико вам је тешко да заштитите сво редитељски идентитет и своје ауторске визије?

Нажалост, све зависи од буџета. Када имаш више новца и више снимајућих дана, можеш боље да држиш очи на пројекту и да следиш своју визију. На срећу, доносио сам одлуке и радио на филмовима у којима је постојао елемент поверења, а обим пројеката је био довољно скроман да сам могао да га заштитим. Био сам одувек фасциниран овим жанром којим се бавим. Има у томе класицизма, али ја тако волим. Од почетка радим са Адамом Аркапоуом као директором фотографије и његова камера је велика подршка. Од почетка смо пролазили и кроз тешке периоде, али смо научили да имамо и дозу паметне економичности и једноставности у стварању филмова. Иначе, лично волим разне жанрове.

Са филмом „Нитрам” сте пре две године победили на 50. Фесту у Београду и освојили још једну награду, јесте ли знали за то?

Да, јесам знао! И заиста морам да кажем да ме је та вест веома обрадовала јер се ради о „Нитраму”, филму који ми је било веома тешко снимити у Аустралији. Као што знате тај филм је заснован на истинитом догађају масовног пуцања и убистава у Порт Артуру и било је заиста тешко тамо снимати и оживљавати незацељене ране. Имао сам велику одговорност због овог филма и много ми је значило када сам обавештен да је он победник у Београду. Заиста вам пуно хвала.дубра