Сан о слободи Милоша Бајића

За крај богате сезоне – Милош Бајић! У протеклих једанаест месеци у Галерији Матице српске дружили смо се са делима Паје Јовановића, Густава Климта, Васе Поморишца, Уроша Предића, Саве Секулића, Илије Башичевића Босиља, Алфонса Мухе и Предрага Ђаковића, и видели нову сталну поставку, а сада ћемо имати част да ову годину испратимо и у нову уђемо уз обиље радова овог нашег великана апстрактног израза. И то први пут у овом изложбеном простору у Новом Саду.

На предлог уметникових наследника, кћерке Јесенке и сина Дарка, и уз подршку синовца Мрђана, овај пројекат, чији је кустос Лука Кулић, уметнички директор Галерије Матице српске, реализује се у овом простору од пре неки дан. На репрезентативној изложби под називом „Милош Бајић. Сан о слободи” налази се, каже Кулић, више од сто уметникових радова из различитих музејских колекција: Народног музеја Србије, Музеја савремене уметности у Београду, Војног музеја, Задужбине Бранка Ћопића у Српској академији наука и уметности, Савремене галерије у Суботици, Савремене галерије уметничке колоније Ечка у Зрењанину, Галерије ликовне уметности поклон-збирке Рајка Мамузића, Галерије „Рима” и Основне школе „Никола Тесла” у Бачкој Тополи. Изложени су и бројни радови из приватних колекција породичне заоставштине.

Живот и стваралаштво Милоша Бајића специфични су и на то је указано и у пратећем материјалу – у детињству се суочио са губитком родитеља и изгнанством, затим је у младости био у заробљеништву у концентрационим логорима Бањица, Маутхаузен и Ебензе, да би наставио борбу против политичког обликовања ликовног стваралаштва у послератном периоду као члан уметничких покрета „Самостални” и „Децембарска група”, уз уметнике попут Лазара Вујаклије, Лазара Возаревића, Миодрага Б. Протића и Стојана Ћелића. О Бајићевој друштвеној ангажованости и незадовољству политичким приликама сведочи и податак да га је његова професорка, сликарка Бета Вукановић неретко описивала изразом „тај бунтовник”.

Међутим, у свим недаћама успевао је да изнађе мотив и снагу за корачање напред, покушавајући да се кроз уметничко изражавање ослободи трауматичних догађаја и призора. Ипак, како истичу из Галерије Матице српске, његов опус нису обележиле искључиво мрачне теме боравка у логору, већ он у српској уметности остаје уписан као наш први апстрактни сликар, који до апстрактног израза долази педесетих година прошлог века, док му боравак у Паризу додатно шири видике.

У том смислу, како објашњава наш саговорник, концепт изложбе апострофира и повезује трагичну судбину ратних година и његове потоње апстрактне радове који су означили освајање сликарских слобода, са посебним акцентом на шездесетак оригиналних цртежа који су настали у периоду његовог заточења у Маутхаузену и шездесет слика створених током целокупног периода његовог стваралаштва.

– Покушали смо да избегнемо оквир ретроспективног и хронолошког приказа уметничког опуса Милоша Бајића с обзиром на то да је такав приказ већ рађен, па смо се определили да се кроз неколико пунктова/целина тематски представи слојевитост али и дуалитет Милошевог стваралаштва у односу између ратног наслеђа и отварању ка слободи стваралаштва кроз апстрактно сликарство. Нит која повезује изложбу је Милошев „Сан о слободи” који је сањао и у логору али и након повратка у Београд, где слобода као појам представља вишеструки значај за његову личност и дело – прича кустос, док на наш предлог да издвоји неке од иконичких радова каже:

– Јако је тешко навести појединачна дела која се самостално издвајају од осталих. У томе је и Бајићева величина, што целине односно мањи циклуси кохерентно зраче као групе – слике из Маутхаузен циклуса, композиције у црвеном / зеленом / светлом / тамном, космичке симфоније итд. Мислим да публика има изузетну прилику да на овој великој изложби пронађе свој омиљени уметнички рад, а да им се не сугерише какав би њихов избор требало да буде.

Како је саопштено, један од циљева изложбе је и да Бајићева животна прича и уметнички опус код публике подстакну свест о могућности промене друштвених околности кроз пробуђену жељу за слободом, а када говоримо о неком новом читању његове уметности у актуелном тренутку, Кулић поручује да свако (ново) време нуди нови простор за анализу.

– Будући да је конвенционално препознат као један од првих апстрактних сликара са ових простора, Бајићевих дело је можда радије било разматрано на нивоу ликовности његовог сликарства и утицаја на друге уметнике сродних израза и афинитета. Међутим, лични и уметнички наративи које читамо нуде нам могућност да кроз његов живот и рад промишљамо стварност нашег времена, кроз универзалност порука и језика уметности као и друштвеног контекста који се на неки начин понавља – закључује он.