Разбијање завере ћутања

„Изузети” Ђорђа Петровића је савремена драма фрагментарне структуре, у којој се токови радње из различитих времена узбудљиво преплићу, стварајући мозаичку радњу, интензивне емотивне и политичке снаге. Повезаност ликова и догађаја постепено се разоткрива, у трилерској форми, и у временском распону од средине деведесетих прошлог века, до пре неколико година. Исписује се приповест о дечаку који је на рођењу украден од мајке Славице, која ће касније променити идентитет и постати угледна хируршкиња Невена, и чији ће се Лука наћи на операционом столу, са потребом трансплатације коштане сржи. Паралелно се нижу монолози неколико родитеља чије су бебе под сумњивим околностима такође нестале из породилишта, уз проглашење да су мртве, као и линије радње које прате извођење тих криминалних дела, дела корумпираних доктора и полицајаца.

Редитељка Миа Кнежевић ову драму суптилно поставља на камерну сцену сомборског позоришта, у преовлађујуће реалистичком, готово документаристичком стилу, нарочито у монолошким исказима, уз публику смештену веома близу актера, што битно појачава наш доживљај игре. У неколико призора, глумци постају конкретно и симболички део публике, мешају се са нама, гледају нас у очи, дубоко и снажно, чинећи нас битним (са)учесницима. Сценски простор, који у основи представља болницу, врло је упечатљиво решен, у првом плану је чекаоница, а у другом одвојена просторија, некаква застакљена канцеларија, где се одвијају и сумњиве радње, уз специфичну акустику. Гласови глумаца постају необично пластифицирани у том затвореном простору, што ствара интригантно дејство (сценограф Даниела Димитровска, костимограф Биљана Гргур). Деликатна, минималистичка музика композитора Бранка Џиновића ефектно истиче напетост, с једне стране, док на другој наглашава танана емотивна значења, дубинске потресе родитеља нестале деце.

Глумци играју психолошки истинито, градећи складну целину, један таман одраз људске и системске трулежи, злоупотребе положаја, наметања лажи као истина, израстао на тлу алавости за новцем што брутално гази сваку саосећајност, и стварају ликове за које би Аристотел можда рекао да нису стварно људи, јер бити човек значи бити сачовек. Нинослав Ђорђевић упечатљиво игра опаког и дрчног Горана, гинеколога који је главна карика у ланцу трговине бебама, сугестивно представља ужасност његове хладноће, ноншалантности у отимању новорођенчади од родитеља. Он постаје својеврстан симбол накарадности друштвеног угледа, у морално скршеном (нашем) друштву, где криминалци постају вође, уз правило „што гори то бољи”. Милош Лазић је такође уверљив у улози Митра, посредника између доктора и полицајца, једног сировог и бахатог насилника који без скрупула штити тај језиви бизнис, али у исто време настоји да се оправда, сматрајући да је то само посао што прехрањује његову породицу. Давид Тасић Даф је полицајац Његован, вешт и искусан у корупцији, већ поразно подразумевајућој у систему. Данка (Ивана В. Јовановић) јесте његова кћерка која је прихватила украдену бебу, без много пропитивања њеног порекла, добростојећа и често безобзирна жена навикла да јој новац отвара све путеве, али је и истински, дубоко потресена због угрожености живота усвојеног сина Дрена, потенцијалног донора коштане сржи Луки.

Ана Рудакијевић изражајно у одмерености игра Невену, некадашњу Славицу (Даница Грубачки), оправдано подељену на две глумице, у решењу које излази из реалистичких оквира, стварајући изазовну сценску зачудност. Немања Бакић представља Невениног мужа Игора, доктора који је покушао да пресече путеве криминала, губећи ипак своју невиност, што га чини такође веродостојним ликом, због сложености, истинитих противречности. Драгана Шуша, Александар Ристоски, Милијана Макевић Мирков, уз Даницу Грубачки, играју више ликова, од болничког особља до родитеља отетих беба, употпуњујући мозаичко ткиво ове узбудљиве жанровске представе која доноси и јасан протест против системског зла. „Изузети” дискретно указују на потребу за разбијањем завере ћутања друштва које готово потпуно занемарује човека. Заслепљени профитом, умрежени људи на позицијама моћи газе преко људи који постају узнемирујуће небитни, колатерална штета о којој се пар дана говори, а затим углавном заборави. Представе попут ове гласно истичу оно што се не сме никада заборавити, јер је заборављање вид помирења са пандемијом бешчашћа.

(Критика је део пројекта „Критичарски караван” који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе)