Обарање руку на Црном мору

Орхан Драгаш*

Регион око Црног мора једно је од највећих данашњих попришта сукоба Русије и Запада због утицаја, наравно, ако се изузму ратне зоне, попут Украјине. У сенци руске инвазије на Украјину, у појасу уз Црно море у украјинском суседству, дешавају се процеси који ће на дуги рок одредити односе снага у једном од стратегијски најважнијих подручја Евроазије.

НАТО је још 2022. на самиту у Мадриду препознао да ће Москва после агресије на Украјину појачати притисак на остале државе из комшилука, које сматра својом „историјском” територијом. У тада усвојеном Стратегијском концепту, НАТО је означио зону Црног мора као подручје од стратешке важности за целу Алијансу.

Појас од Украјине, преко Молдавије, Румуније, Бугарске па до Грузије, Јерменије и Азербејџана од виталне је важности за оба завађена блока. Он не само што је на раскрсници огромних енергетских извора и коридора већ је и политичка и безбедносна разделница између Европе и њених савезника с једне, Русије с друге и Ирана и централноазијских држава са треће стране.

Онај ко буде имао контролу над овим појасом, као и доминантан економски и безбедносни утицај, моћи ће да се сматра најутицајнијим играчем на много ширем подручју, које се додирује чак и са Кином и Индијом.

Русија не скрива претензије да очува доминацију у црноморском појасу за коју сматра да јој припада по праву баштиника Совјетског Савеза. Све државе у овој зони некада су биле део Совјетског Савеза, или су биле део „братског” блока, попут Румуније и Бугарске.

Али ни у једној од њих то наслеђе се не види као природно право на утицај, како га Москва види, напротив. На њега се гледа као на историјски терет, којег нације око Црног мора желе да се отресу, показујући жељу да буду део западних савеза – ЕУ и НАТО-а. Бугарска и Румунија су успеле у томе још пре више од 15 година. Међутим, њихово чланство у ЕУ и НАТО-у за Русију не значи трајно спуштену рампу за покушај да поврати свој утицај.

Бугарска, на пример, већ три године нема функционалну владу, за то време седам парламентарних избора који нису изродили владу, између осталог и због значајног дела бирачког тела који жели боље везе са Русијом.

После година снажења своје позиције унутар ЕУ и НАТО-а, уз огромну подршку грађана, Румунија се ових дана суочава са великим испитом отпорности своје демократије на спољни руски утицај.

Уставни суд је, на основу налаза савета за националну безбедност, поништио први круг председничких избора и вратио их на почетак. Разлог је тај што су безбедносне службе утврдиле велику умешаност Москве у успех Калина Ђорђескуа, који је освојио највише гласова у првом изборном кругу.

Победа овог аутсајдера у првом кругу била је краткотрајни успех руске хибридне операције. Она је комбиновала поплаву дезинформација на интернету и друштвеним мрежама са плаћањем свакоме ко преко свог налога промовише овог проруског кандидата. Овог „манџуријског кандидата” Спутњик је још 2016. године називао „будућим премијером Румуније”.

Румунија је, поништавањем првог изборног круга, повукла прилично радикалан потез, који се нису усудиле да повуку ни много утицајније државе из НАТО-а и ЕУ, иако су и саме некад биле под хибридним нападом из Москве. Укључујући и САД, чији су председнички избори 2016, на којима је победио Доналд Трамп, били први велики случај руског мешања у изборе на Западу.

Откако је напала Украјину пре скоро три године, руске позиције у региону Црног мора не стоје добро. Јерменија, традиционални савезник Москве, жели да изађе из Споразума о колективној безбедности (ОДКБ), руској верзији НАТО-а, разочарана што је остављена на цедилу када је Азербејџан војно преузео област Нагорно Карабах.

Молдавија и Грузија су препознале руски напад на Украјину као опасност за себе, процењујући да могу бити следеће на реду на чију територију ће ући руске трупе. Обе бивше републике СССР-а имају на својој територији спорна подручја у којима су руске трупе – Молдавија има Придњестровље, а Грузија Абхазију и Јужну Осетију. Све су то замрзнути конфликти који могу бити активирани у сваком тренутку, ако то буде одговарало интересима Москве.

Оне су зато затражиле и врло брзо, у децембру прошле године, добиле статус кандидата за чланство у ЕУ, очекујући да ће то бити важан корак ка изласку из руског загрљаја. Али да ли је то заиста било довољно? Судећи по турбуленцијама у обе земље, прича још није завршена.

Проевропске снаге у Грузији организују масовне протесте против проруске владе, сматрајући да је покрала недавне парламентарне изборе и да се оглушује о вољу 80 одсто Грузина који желе улазак у ЕУ.

У Молдавији, такође, изборна одисеја није завршена, иако је проевропска председница Маја Санду недавно добила још један мандат, а истог дана прошао је и референдум о уласку у ЕУ, додуше са врло тесном већином. Молдавци ће коначни одговор о томе да ли иду ка ЕУ или остају под јаким руским утицајем морати да сачекају до пролећа када ће бити одржани парламентарни избори.

Кључну реч о будућности целог појаса око Црног мора имаће исход, односно будуће мировно решење за Украјину. Она је и сама једна од најважнијих карика у овом ланцу и њен будући статус директно ће се одразити и на прилике у осталим државама региона. До тада, северни и источни појас око Црног мора остаје поприште за обарање руку Русије и Запада.

*Директор Међународног института за безбедности