За­бо­ра­вље­не мо­ћи при­род­не апо­те­ке

Та­ра – Ко у ово до­ба зна шта је кру­ши­на (у на­ро­ду зва­на и кр­ка­ви­на, тру­шљи­ка) или кле­ка са сво­јим игли­ца­ма и љу­би­ча­стим бо­би­ца­ма? Са­мо рет­ки по­зна­ва­о­ци би­ља. А те две пла­нин­ске вр­сте пред­ња­че по ко­ри­сним свој­стви­ма. Обе при­род­ња­ци свр­ста­ва­ју у пр­ву ка­те­го­ри­ју ле­ко­ви­то­сти, бол­ном по­ма­жу не­кад бо­ље и од ле­ко­ва.

Не са­мо оне – у на­шој при­ро­ди су де­се­ти­не биљ­них вр­ста са из­ра­же­ним ле­ко­ви­тим свој­стви­ма. Не­рет­ко за­бо­ра­вље­них, ма­да су их не­кад ге­не­ра­ци­је ко­ри­сти­ле. Ме­ди­ци­на је од та­да на­пре­до­ва­ла, а при­род­на апо­те­ка у стра­ну скло­ње­на. За­су­ти про­дук­ти­ма и мар­ке­тин­гом са­вре­ме­не фар­ма­ци­је, не увек по­у­зда­ним, за­по­ста­ви­ли смо у ово до­ба ве­ков­не вред­но­сти, ча­је­ве, на­пит­ке.

На­уч­но ис­тра­жу­ју­ћи од 1992. до 2020. пре­бо­га­ту при­ро­ду нај­шу­мо­ви­ти­је пла­ни­не Та­ре, где оби­та­ва 158 вр­ста ле­ко­ви­тих би­ља­ка из 63 фа­ми­ли­је, про­фе­сор­ка бе­о­град­ског Шу­мар­ског фа­кул­те­та др Дра­ги­ца Ви­ло­тић на­пи­са­ла је из­у­зет­ну мо­но­гра­фи­ју „Ле­ко­ви­те биљ­ке На­ци­о­нал­ног пар­ка Та­ра” (пре три го­ди­не об­ја­вље­ну по­во­дом че­ти­ри де­це­ни­је НП „Та­ра”). Сва­ку вр­сту по ле­ко­ви­то­сти по­де­ли­ла у пет ка­те­го­ри­ја, де­таљ­но опи­са­ла и фо­то­си­ма илу­стро­ва­ла. Та књи­га струч­не и прак­тич­не вред­но­сти и са­да се ко­ри­сти кад ис­тра­жи­ва­чи­ма и ту­ри­сти­ма за­тре­ба по­да­так о ле­ко­ви­том би­љу Та­ре.

Пи­ше ту аутор­ка да су за упо­тре­бу по­је­ди­них би­ља­ка у ле­ко­ви­те свр­хе зна­ли и нај­ста­ри­ји на­ро­ди (Егип­ћа­ни, Гр­ци, Ри­мља­ни, Ки­не­зи, Ин­ду­си), а да је у Ср­би­ји пр­ве пи­са­не по­дат­ке о ле­ко­ви­том би­љу оста­вио Све­ти Са­ва (у Хи­лан­дар­ском ти­пи­ку из 12. ве­ка). О по­себ­ним ре­цеп­ти­ма за ле­че­ње би­љем пи­ше Хо­до­шки збор­ник из 14. сто­ле­ћа, од ка­да да­ти­ра­ју за­пи­си о то­ме у Хи­лан­дар­ском ме­ди­цин­ском ко­дек­су. Пе­чат ко­ри­шће­њу ле­ко­ви­тог би­ља код нас да­ли су За­ха­ри­је Ор­фе­лин, Јо­сиф Пан­чић, Са­ва Пе­тро­вић, Ва­са Пе­ла­гић... Ис­ти­че Дра­ги­ца Ви­ло­тић да је ака­де­мик др Јо­ван Ту­ца­ков, про­фе­сор Фар­ма­це­ут­ског фа­кул­те­та и осни­вач Ин­сти­ту­та за про­у­ча­ва­ње ле­ко­ви­тог би­ља, наш нај­зна­чај­ни­ји струч­њак из фар­ма­ког­но­зи­је и фи­то­те­ра­пи­је у 20. ве­ку.

„Чо­век је на сва­ком ко­ра­ку окру­жен ле­ко­ви­тим биљ­ка­ма ко­је не­до­вољ­но по­зна­је. Од укуп­не фло­ре Ср­би­је око 20 од­сто има ле­ко­ви­та свој­ства. Упра­во је јед­на од на­ме­на ове пу­бли­ка­ци­је да се са­зна не­што ви­ше о зна­ча­ју и упо­треб­ној вред­но­сти од­ре­ђе­них вр­ста ко­је ра­сту на про­сто­ру НП ’Та­ра’”, пи­ше аутор­ка у уво­ду књи­ге, да­ју­ћи и пре­по­ру­ке: оба­ве­зно је до­бро по­зна­ва­ње би­ља­ка ко­је се бе­ру (да ли су ле­ко­ви­те или отров­не), тре­ба их бра­ти по су­вом вре­ме­ну али не по же­зи, су­ше­ње је из­у­зет­но бит­на фа­за од ко­је умно­го­ме за­ви­си упо­треб­на вред­ност ле­ко­ви­тог би­ља...

Чи­та­њем мо­но­гра­фи­је сти­че се мно­штво са­зна­ња о деј­стви­ма ле­ко­ви­тих би­ља­ка. На при­мер, од по­ме­ну­те кру­ши­не, ни­ског др­ве­та глат­ке ко­ре и ко­шту­ња­вог пло­да, осу­ше­на мла­да ко­ра ко­ри­сти се код хе­мо­ро­и­да и црев­них за­тво­ра. А бо­би­ча­ста ши­шар­ка, др­во и етар­ско уље кле­ке, та­ко­ђе вр­ло ле­ко­ви­те, по­ја­ча­ва мо­кре­ње, по­ма­же код сто­мач­них те­го­ва, на­зе­ба и ка­шља.

Од зре­лих пло­до­ва дре­на пра­ве се сок, пек­мез и чај ко­ји по­вољ­но де­лу­ју на слу­зо­ко­жу цре­ва, док се жбу­на­сто др­во руј, ле­ко­ви­тог ли­ста у ко­ме је при­лич­но та­ни­на, упо­тре­бља­ва код ре­у­ме, про­тив ди­ја­ре­је и гро­зни­це. Ле­ска има ле­ко­вит лист, ко­ру, се­ме и уље из пло­да, плод ле­шни­ка по­ма­же ја­ча­њу иму­ни­те­та и бр­жем опо­рав­ку. Тинк­ту­ра од вуч­је ли­ке, ни­ске биљ­ке с цр­ве­ним пло­до­ви­ма, по­ма­же при ле­че­њу чи­ре­ва и ра­зних не­чи­сто­ћа ко­же, док се миш­ја­ки­ња (миш­је уво) ко­ри­сти про­тив бо­ло­ва, уко­че­но­сти згло­бо­ва и за­це­љи­ва­ња ра­на, а коњ­ски шта­вељ про­тив хе­мо­ро­и­да и ди­ја­ре­је.

Пр­ву ка­те­го­ри­ју ле­ко­ви­то­сти има­ју и ве­ко­ви­ма стар цр­ни бор (ње­го­ви осу­ше­ни из­бој­ци у ви­ду ча­ја ко­ри­сте се про­тив ка­шља, хро­нич­ног бро­ни­хи­ти­са и као ди­у­ре­тик), храст кит­њак (чај од ко­ре од­ли­чан је про­тив­о­тров од тро­ва­ња гљи­ва­ма), ди­вља ру­жа (њен плод ши­пу­рак са­др­жи ви­та­мин Це и по­ма­же от­кла­ња­њу умо­ра) и цр­на зо­ва (од ле­ко­ви­тих пло­до­ва пра­ве се џе­мо­ви и ко­ри­сте као ди­у­ре­ти­ци, да иза­зо­ву зно­је­ње).

Још низ би­ља­ка с бла­го­твор­ним свој­стви­ма опи­са­но је у овој књи­зи о ле­ко­ви­том би­љу Та­ре, а има и пу­бли­ка­ци­ја ко­је се ба­ве том те­мом у дру­гим на­шим под­руч­ји­ма. До­вољ­но за за­кљу­чак сва­ко­ме ко до здра­вља др­жи да се при­род­на апо­те­ка не сме за­по­ста­ви­ти.