Бит­ка на Ка­ди­ња­чи из дру­гог угла

И ове го­ди­не, као и до са­да, по­во­дом го­ди­шњи­це бит­ке на Ка­ди­ња­чи ор­га­ни­зо­ва­но је по­ла­га­ње ве­на­ца и цве­ћа на Спо­мен-обе­леж­је на Ка­ди­ња­чи и ода­ва­ње по­ча­сти из­ги­ну­лим бор­ци­ма. Про­грам тог обе­ле­жа­ва­ња био је стан­дард­ни, као и свих до­са­да­шњих го­ди­на. И да­ље се при­ча о хе­рој­ској од­бра­ни Ужич­ке ре­пу­бли­ке, и хе­рој­ској од­бра­ни Ка­ди­ња­че од Рад­нич­ког ба­та­љо­на из Ужи­ца, што је чи­ње­ни­ца ко­ја се увек ис­ти­че и ко­ја за­слу­жу­је да се увек и ис­так­не.

Ме­ђу­тим, чуд­но је да се још не при­ка­зу­је и она дру­га стра­на те бит­ке и од­бра­не Ужич­ке ре­пу­бли­ке.

Већ 24. но­вем­бра, па и ра­ни­је, зна­ло се да се при­пре­ма ве­ли­ка офан­зи­ва на Ужич­ку ре­пу­бли­ку, па и на са­мо Ужи­це, као њен цен­тар. Зна­ло се на осно­ву су­ко­ба у том пе­ри­о­ду на обо­ди­ма Ужич­ке ре­пу­бли­ке с ко­ли­ким сна­га­ма је не­при­ја­тељ кре­нуо на ту сло­бод­ну те­ри­то­ри­ју. Зна­ло се и ка­квим сна­га­ма је рас­по­ла­га­ла Ужич­ка ре­пу­бли­ка. И по­ред свих тих са­зна­ња, ни­је ор­га­ни­зо­ва­но бла­го­вре­ме­но по­вла­че­ње пре­ко Зла­ти­бо­ра ка Сан­џа­ку, ко­ји је био је­ди­ни сло­бо­дан пра­вац. Док су се све пар­ти­зан­ске је­ди­ни­це убр­за­но по­вла­чи­ле пре­ма Ужи­цу и Зла­ти­бо­ру, из­бе­га­ва­ју­ћи од­суд­не од­бра­не с над­моћ­ни­јим не­при­ја­те­љем, до­тле је до­не­та вр­ло чуд­на од­лу­ка да се Рад­нич­ки ба­та­љон, као не­бор­бе­на је­ди­ни­ца са са­мо три че­те, упу­ти на Ка­ди­ња­чу. Тре­ба­ло је да ту ор­га­ни­зу­је од­суд­ну од­бра­ну из тог прав­ца, док су се из прав­ца Ко­сје­ри­ћа пар­ти­зан­ске је­ди­ни­це убр­за­но по­вла­чи­ле, прак­тич­но без ика­квог от­по­ра. По­зна­то је да пре­ко пре­во­ја Цр­но­ко­се из прав­ца Ко­сје­ри­ћа ка Ужи­цу, с јед­не и дру­ге стра­не Цр­но­ко­се има 5–6 оштрих кри­ви­на, као и ве­ли­ки успон и пад, где се мо­гао с ми­ни­мал­ним сна­га­ма пру­жи­ти јак от­пор и за­др­жа­ти бр­зо на­пре­до­ва­ње не­при­ја­тељ­ских сна­га, али то ни­је учи­ње­но и та ко­ло­на је ско­ро не­сме­та­но и бр­зо ушла у Ужи­це око 14.30 ча­со­ва, док је бор­ба на Ка­ди­ња­чи још би­ла у то­ку.

На­ме­ће се ло­гич­но пи­та­ње ко­ји је уоп­ште био циљ упу­ћи­ва­ња де­ла Рад­нич­ког ба­та­љо­на, не­бор­бе­не је­ди­ни­це без ика­квог рат­ног рат­ног и вој­нич­ког ис­ку­ства, да се од­суд­ном од­бра­ном су­прот­ста­ви да­ле­ко над­моћ­ни­јем не­при­ја­те­љу.

По­се­бан је про­блем по­се­да­ња по­ло­жа­ја бо­ра­ца Рад­нич­ког ба­та­љо­на. Ко је имао при­ли­ку да по­се­ти спо­мен-ком­плекс Ка­ди­ња­ча и да ви­ди где су би­ли по­ло­жа­ји бо­ра­ца Рад­нич­ког ба­та­љо­на, мо­же да за­кљу­чи да су они све­сно жр­тво­ва­ни, да сви ту из­ги­ну, јер ни­су има­ли баш ни­ка­кву шан­су да се по­ву­ку с тих по­ло­жа­ја.

По­себ­но је чуд­но што су пар­ти­зан­ске је­ди­ни­це ко­је су се ту за­те­кле би­ле рас­по­ре­ђе­не иза по­ло­жа­ја Рад­нич­ког ба­та­љо­на, на пре­во­ју ко­се, и кад су не­мач­ке сна­ге са­вла­да­ле од­бра­ну Рад­нич­ког ба­та­љо­на, оне су се без­бед­но по­ву­кле, ско­ро без гу­би­та­ка. Та бор­ба на Ка­ди­ња­чи тра­ја­ла је до око 14.30 ча­со­ва, кад је у Ужи­це већ би­ла ушла дру­га ко­ло­на из прав­ца Ко­сје­ри­ћа.

Ка­кав је учи­нак те бор­бе на Ка­ди­ња­чи, го­во­ри и по­да­так да су из­ги­ну­ла око 233 бор­ца Рад­нич­ког ба­та­љо­на, а са­мо два не­мач­ка вој­ни­ка, док је је­дан ра­њен.

Узи­мам се­би за пра­во да за­кљу­чим да је све ово план­ски и сми­шље­но учи­ње­но да би се од Ка­ди­ња­че на­пра­ви­ли срп­ски Тер­мо­пи­ли и да би се пред све­том при­ка­за­ло ка­ко се рад­ни­ци Ужи­ца то­бо­же до­бро­вољ­но жр­тву­ју и бра­не свој град, до по­след­њег и ка­ко би сви из­ги­ну­ли.

Ма­ло је по­зна­то да је је­дан број бо­ра­ца Рад­нич­ког ба­та­љо­на ус­пут по­бе­гао и спа­сао гла­ву. Је­дан од њих је и Ми­лен­ко Ри­сти­че­вић, при­пад­ник пе­кар­ске че­те, с ко­јим сам у ви­ше на­вра­та имао при­ли­ке да раз­го­ва­рам на ову те­му.

По­ред не­по­треб­ног жр­тво­ва­ња Рад­нич­ког ба­та­љо­на, по­се­бан је про­блем што је по­вла­че­ње из Ужи­ца по­че­ло вр­ло ка­сно и што су ра­ње­ни­ци оста­вље­ни на Зла­ти­бо­ру на ми­лост и не­ми­лост Нем­ци­ма, ко­ји су их све по­би­ли, а ве­ли­ки део и пре­га­зи­ли тен­ко­ви­ма.

С дру­ге стра­не, пар­ти­за­ни су без­бед­но и бла­го­вре­ме­но пре­ба­ци­ли око 300 за­ро­бље­них Не­ма­ца до Ја­бла­ни­це и ту их оста­ви­ли, не по­ку­ша­ва­ју­ћи да их раз­ме­не за ра­ње­не пар­ти­за­не на Зла­ти­бо­ру, та­ко да су их Нем­ци све жи­ве и здра­ве про­на­шли у Ја­бла­ни­ци.

Ни­ко до са­да не ис­ти­че да је у Ужи­цу би­ло гра­ђа­на, ро­до­љу­ба, слич­них учи­те­љу За­ри­ћу, ко­ји је спа­сао Сав­ски мост од ру­ше­ња. При по­вла­че­њу пар­ти­за­ни су ми­ни­ра­ли све мо­сто­ве на Ђе­ти­њи, с на­ме­ром да их по­ру­ше при­ли­ком по­вла­че­ња, али је не­ко ус­пео да оне­спо­со­би те ми­не и сви мо­сто­ви су са­чу­ва­ни. Ко је то ура­дио, ни­ка­да се ни­је са­зна­ло. Тај­на је од­не­та у гроб, из ра­зу­мљи­вих раз­ло­га.

На кра­ју, сла­ва бор­ци­ма Рад­нич­ког ба­та­љо­на, ко­ји не­по­треб­но по­ло­жи­ше сво­је жи­во­те.

Пре­ди­слав Да­ни­чић,

про­фе­сор у пен­зи­ји, Ужи­це