Ци­ви­ли­за­циј­ска сит­ни­ца

Пре мно­го де­це­ни­ја би­ла сам све­док по­уч­не сце­не. Да­вид Ал­ба­ха­ри пр­о­чи­тао је пр­ви ро­ман мла­дог пи­сца, вра­ћа му ру­ко­пис, из­ри­че по­хва­ле, а он­да као уз­гред пи­та: „Пр­о­ве­рио си да је та­да ка­фа у во­зо­ви­ма слу­же­на у пла­стич­ним ча­ша­ма?” Ли­це мла­дог пи­сца му­ње­ви­то по­ста­је бе­ло.

Ја сам ту „ци­ви­ли­за­циј­ску сит­ни­цу” Да­ви­да Ал­ба­ха­ри­ја за­пам­ти­ла за­у­век и, ра­де­ћи лек­ту­ру, на та­кве ства­ри че­сто скре­ћем па­жњу, јер их већ и не­хо­ти­це за­па­жам.

У се­ри­ји „Што се бо­ре ми­сли мо­је” та­ква „ци­ви­ли­за­циј­ска сит­ни­ца” је кр­пље­ње ча­ра­па Ан­ке Кон­стан­ти­но­вић. Зна се, на­и­ме, да су се у 19. ве­ку де­вој­ке из бо­љих ку­ћа оба­ве­зно обра­зо­ва­ле, у де­во­јач­ким шко­ла­ма или уз по­моћ до­ма­ћих учи­те­љи­ца, и да је то обра­зо­ва­ње би­ло ве­о­ма ши­ро­ко: од до­ма­ћич­ких по­сло­ва до по­зна­ва­ња стра­них је­зи­ка и сви­ра­ња ви­ше му­зич­ких ин­стру­ме­на­та. О ово­ме све­до­чи и са­ма Ан­ка у свом днев­ни­ку.

Да­кле, кад она ин­си­сти­ра на то­ме да во­ље­ном чо­ве­ку за­кр­пи ча­ра­пу, ти­ме не­сум­њи­во от­по­чи­ње уоби­ча­је­ну, до­бро по­зна­ту рад­њу, ко­јом же­ли да му сим­бо­лич­ки по­ка­же ко­ли­ко га во­ли, али и да у ту рад­њу ули­је сва сво­ја осе­ћа­ња.

Али: Ка­ко се кр­пе ча­ра­пе? Пра­ва Ан­ка то је ура­ди­ла ру­тин­ски, та то­ли­ко је пу­та ве­жба­ла. На­шој глу­ми­ци да­ли су нај­пре пот­пу­но но­ве, тек рас­па­ко­ва­не ча­ра­пе (ма­кар јед­ном обу­ве­на ча­ра­па не мо­же да има она­ко из­ра­же­не ли­ни­је па­ко­ва­ња), иглу с ду­плим кон­цем, и она је не­што му­ља­ла у кри­лу као да пр­о­вла­чи ка­нап, ства­ра­ју­ћи крив и не­ра­ван шав.

За­што та­ко? За­то што јој не­до­ста­је кључ­но по­ма­га­ло – пе­чур­ка, др­ве­ни по­лу­лоп­таст диск преч­ни­ка 5–6 цм, с др­шком од де­се­так цен­ти­ме­та­ра, на ко­ји се ча­ра­па на­ву­че, оште­ће­но ме­сто за­тег­не пре­ко по­лу­лоп­те, до­да се за­кр­па или се уна­крст пр­о­вла­чи ко­нац (што­по­ва­ње). Ча­ра­па се ни­ка­ко дру­га­чи­је не мо­же за­кр­пи­ти.

Твор­ци се­ри­је (вр­ло до­бре) све су пр­о­чи­та­ли, али им је за­фа­ли­ла „ци­ви­ли­за­циј­ска сит­ни­ца” – ствар­ни жи­вот.

Гр­о­зда Пеј­чић,

Бе­о­град