Сваки проблем је решив код Чаруге за ватром

Ако би у Западном Поморављу изговорили име „Чаруга” никоме на памет не би пао ни јунак нити истоимени филм Рајка Грлића. Чаруга је Драган Милутиновић (59) из села Мршинци код Чачка, човек достојан надимка и екранизације животног пута. Осим укућана, у овом делу Србије га нико и не зна по имену из личне карте. Одрастао је у сиромаштву и оскудици, као дете надничио је по селу са сестром и родитељима. Поносан је на своју породицу. Први гол у историји ФК Мала Бањска из оближњих Жаочана он је постигао. Али памти Чаруга и срећнија времена, када је добијену седмицу на државној лутрији потрошио у једном дану. Борио се кроз живот, често попут правог разбојника. Некада надничар, потом рабаџија шљунка с Мораве, бубњар у оркестру, данас човек који се услужно бави печењем прасади у свом домаћинству. Међутим, код Чаруге се понајмање иде да би се испекло прасе или јагње, знају то сви у крају.

У Чаругиној авлији на разгаженом травњаку, крај ватре близу фуруне, знали су до дубоко у ноћ да седе судије, адвокати, лекари, припадници разних „служби”, бизнисмени, па и неки с друге стране закона. Седећи на чему ко стигне, наклоњени над пламеном ватре до дубоко у ноћ, чекали су да замезе Чаругин гулаш испод сача, прекраћујући глад разговором и кромпиром који је печен у врелом пепелу.

–Прву фуруну за печење прасади сам направио пре 20 година, за своје потребе. Убрзо сам почео бравчад да печем за комшије, познанике и пријатеље. Данас многима печем џабе, јер чинимо једни другима. Тако је све кренуло – прича Чаруга, не пропуштајући да спомене и претке захваљујући којима је почео да се бави овим послом.

– Мој ђед Властимир, који је био сеоски кувар по весељима, отац Томислав и ја имамо укупно 150 година кафанског стажа. Да смо сваки дан штедели по евро, сад бисмо имали хотел на Златибору. Уместо тог хотела ја данас имам пријатеље на све стране, чије поверење нема цену, већ вредност – прича Чаруга.

У сеоској кафани у Заблаћу мештани кажу да се сваки нерешив проблем решава код Чаруге за ватром, кад „стигну људи”. Идући старим путем од Чачка ка Краљеву, поред цркве у Мршинцима, лево је скретање за Чаругино домаћинство. У народу се зове „Чаругин сокак”.

– Све што видим, не видим, оно што чујем, брзо заборавим. Толико могу да кажем на сеоске приче да је у мојој „авлији могуће добити и визу за Америку”. Једино у шта гледам и поштујем је сат. Научио сам да ценим туђе и своје време. Многи кажу да сам прек човек, импулсиван, који плане за ситницу. Ал како другачије кад данас посла у овој бранши има, али нема ко да ради... Свашта сам у животу радио, само динар да зарадим. Као дете сам са сестром Радом по селу у надници зарађивао купећи шљиве код домаћина. И наши родитељи су ишли у надницу, били смо сиротиња. Али се некако живело, борили смо се. Касније, кад сам стасао, скоро десет година сам вукао песак са Мораве, од тога сам живео. Дошли су и бољи дани, стекао сам породицу, син данас ради са мном. Планирамо отварање кафане – наводи, додајући да је његов највећи успех и срећа у породици.

Чаруга за срећан догађај у животу наводи и дан када је постигао гол на фудбалској утакмици клуба Мала Бањска из суседног села Жаочани. Чак ни кад је добио седмицу на лотоу, није био толико срећан као када је на семафору прочитао резултат 1:0. Иначе, овај необични човек је за време хиперинфлације добио седмицу на лотоу, а целу не тако малу суму, потрошио је – за један дан.

– Тада, у три претходна кола није извучена седмица и тако сам ја добио 1.686.000 динара. После 15 дана, када је била исплата, та вредност је опала за половину. Чим сам подигао паре, купио сам четири аутомобила, трактор, приколицу, још неку механизацију, материјал за кућу, дао новца родбини. Све сам потрошио за дан – прича Чаруга.

У економском делу свог домаћинства он са сином и још неколико комшија пече прасад и јагњад за долазеће крсне славе. На паркингу испред куће ређају се аутомобили највиђенијих чачанских привредника, неки и лично долазе да предахну од свакодневице. Са Чаругом се присно грле и поздрављају. Сви они имају своје место крај ватре у којој се припрема закуска када најаве групно дружење.

Руку вечито гаравих од турске фуруне, у којој свако прасе пече по пет сати, Чаруга не крије да је поносан на свој хајдучки надимак, који је добио још у младости.

– Свирао сам бубњеве у оркестру који је наступао на сеоским весељима. Пре 30 и више година одемо ми да свирамо на свадби у селу Жуње код Кнића. Обичај у Шумадији је био да се из домаћинове куће музика огласи док дан напредује, пре поднева. Само што смо почели, крене неки младожењин рођак да нас малтретира и полива водом. Видим ја да нас нико не узима у заштиту, ни домаћин, ни газда. Ма нећете ви нас правити будалама, помислим, бацим палице, прескочим бубњеве и уватим га за врат у три корака. Стегнем га за косу, извучем испод шатре и истог часа је избила општа туча. Кад се све смирило, наставило се весеље, о ком се и данас прича у том крају. Мени је додељен надимак по чувеном разбојнику, име ми нико и не зна. Имао сам тада 33 године. Достојно сам бранио и себе и надимак, ма и песницама ако треба. Никад нисам крао, нити урадио било шта нечасно. Али много тога што карактерише разбојника јесам. И опет бих.