Обрнут ред потеза

После слома финансијског тржишта у Америци рецесија је ту у Европи, код нас. Дубина и захват кризе нису нешто с чим су се економске и државне власти савременог капитализма сусретале, а искуства из 1929. и неколико потоњих година нису од користи. Друга су времена, људи и сазнања.

Осим „ватрогасних мера”, у виду хиљада милијарди, што долара, што евра, за опоравак шокираног света финансија, од кога је све почело и с којим ће се све окончати, на ред је дошла привреда. Али, с њом баш није лако. Пад привредне активности иде споро, али ни опоравак не може бити брз.

За почетак, прибегло се опробаним рецептима – снажним финансијским и кредитним инјекцијама, снижавању основних и банкарских камата не би ли се подстакла производња, а с њом и потрошња, која је највећи генератор развоја савременог потрошачког друштва. Али клатно привредне динамике још на то не реагује. Потребно је време. Колико? Тек се наслућује, али док Америка не крене, ни осталима неће бити ништа боље.

У свему овом Србија и њене економске власти не могу остати по страни. Искуства моћних нису нам од велике помоћи, док рецепти тек пригрљеног ММФ-а прописују сасвим обрнут редослед потеза – штедњу, подизање камата, дестимулисање потрошње, увозна ограничења, стезање каиша… Зашто за нас не важи рецепт који важи за велике и моћне? Шта смо згрешили? Па, већ трошимо много више него што имамо. Нисмо ли и ми на сасвим добром, утабаном путу у потрошачко друштво, за које важе много лабавија правила него за нас?

И као што обично бива – у питању је пола одговора. Проблем је баш у томе што арчимо и оно што немамо, задужујући и неколико будућих генерација. Као мала и индустријски неразвијена земља, са извозом који једва достиже 6,5, а увоз преко 13 милијарди евра, и дефицитом, не само у робној, већ и у размени услуга, не можемо се хватати у коло с моћнима. Домаћа штедња од четири милијарде евра то једноставно не допушта, а још мање висока јавна потрошња за коју трошимо 44 одсто националног колача. Ништа не оста за инвестиције. Понајмање из домаћих извора. Све очи и даље упиремо у свет.

Са сваком каматном и кредитном релаксацијом нама скаче потрошња, а с њом и увоз, јер је понуда домаће робе, нарочито за широку потрошњу, апсолутно недовољна. Ето проблема за укупна плаћања према свету и уредно измиривање доспелих обавеза према иностраним повериоцима, које ће догодине бити око пет милијарди долара. Коначно, ни ММФ није овде са својим рецептима само да би нас потрошачки уразумио и наше апетите колико-толико довео у склад са расположивим дохотком, како се то до јуче говорило, већ и да поведе рачуна о судбини тридесетак милијарди долара нашег спољног дуга по свим основама разним кредиторима. Једном су нам опростили две трећине дуга. Више нису ради. Поготово у садашњој ситуацији, када ваља ургентно решавати проблеме у сопственој кући.