Obrnut red poteza

Posle sloma finansijskog tržišta u Americi recesija je tu u Evropi, kod nas. Dubina i zahvat krize nisu nešto s čim su se ekonomske i državne vlasti savremenog kapitalizma susretale, a iskustva iz 1929. i nekoliko potonjih godina nisu od koristi. Druga su vremena, ljudi i saznanja.

Osim „vatrogasnih mera”, u vidu hiljada milijardi, što dolara, što evra, za oporavak šokiranog sveta finansija, od koga je sve počelo i s kojim će se sve okončati, na red je došla privreda. Ali, s njom baš nije lako. Pad privredne aktivnosti ide sporo, ali ni oporavak ne može biti brz.

Za početak, pribeglo se oprobanim receptima – snažnim finansijskim i kreditnim injekcijama, snižavanju osnovnih i bankarskih kamata ne bi li se podstakla proizvodnja, a s njom i potrošnja, koja je najveći generator razvoja savremenog potrošačkog društva. Ali klatno privredne dinamike još na to ne reaguje. Potrebno je vreme. Koliko? Tek se naslućuje, ali dok Amerika ne krene, ni ostalima neće biti ništa bolje.

U svemu ovom Srbija i njene ekonomske vlasti ne mogu ostati po strani. Iskustva moćnih nisu nam od velike pomoći, dok recepti tek prigrljenog MMF-a propisuju sasvim obrnut redosled poteza – štednju, podizanje kamata, destimulisanje potrošnje, uvozna ograničenja, stezanje kaiša… Zašto za nas ne važi recept koji važi za velike i moćne? Šta smo zgrešili? Pa, već trošimo mnogo više nego što imamo. Nismo li i mi na sasvim dobrom, utabanom putu u potrošačko društvo, za koje važe mnogo labavija pravila nego za nas?

I kao što obično biva – u pitanju je pola odgovora. Problem je baš u tome što arčimo i ono što nemamo, zadužujući i nekoliko budućih generacija. Kao mala i industrijski nerazvijena zemlja, sa izvozom koji jedva dostiže 6,5, a uvoz preko 13 milijardi evra, i deficitom, ne samo u robnoj, već i u razmeni usluga, ne možemo se hvatati u kolo s moćnima. Domaća štednja od četiri milijarde evra to jednostavno ne dopušta, a još manje visoka javna potrošnja za koju trošimo 44 odsto nacionalnog kolača. Ništa ne osta za investicije. Ponajmanje iz domaćih izvora. Sve oči i dalje upiremo u svet.

Sa svakom kamatnom i kreditnom relaksacijom nama skače potrošnja, a s njom i uvoz, jer je ponuda domaće robe, naročito za široku potrošnju, apsolutno nedovoljna. Eto problema za ukupna plaćanja prema svetu i uredno izmirivanje dospelih obaveza prema inostranim poveriocima, koje će dogodine biti oko pet milijardi dolara. Konačno, ni MMF nije ovde sa svojim receptima samo da bi nas potrošački urazumio i naše apetite koliko-toliko doveo u sklad sa raspoloživim dohotkom, kako se to do juče govorilo, već i da povede računa o sudbini tridesetak milijardi dolara našeg spoljnog duga po svim osnovama raznim kreditorima. Jednom su nam oprostili dve trećine duga. Više nisu radi. Pogotovo u sadašnjoj situaciji, kada valja urgentno rešavati probleme u sopstvenoj kući.