Једноставни људи

На њих се увек рачуна и они су увек спремни да дају све.

На њих се увек на крају заборави и њима се увек на крају најмање даје.

Једноставни људи, чији идентитет није познат јавности, спремни су да се одазову на неопходну мобилизацију било које врсте. Рачуна се на њихов број и неустрашивост када треба да се брани земља, да се брани мир, да се жртвује за велике циљеве, када се излази на изборе... а замера им се уколико се нису одазвали у очекиваном броју, који су утврдила стратешка испитивања степена очајања грађана.

Рачуна се на једноставне људе, на њихову психофизичку издржљивост и непоколебљивост, када се организују масовна маратонска окупљања зарад протеста или подршке некоме или нечему: власти, опозицији, независним групама и, наравно, спортским репрезентацијама. Али ако се деси да та очекивања изневере и не одазову се у броју који су предвидела она иста маркетиншка испитивања степена очајања грађана, онда изазивају револт и добијају оштре прекоре.

Рачуна се да ће једноставни људи, с обзиром на објективно тешке и сталне друштвене кризе, бити спремни да забораве и шта је плаћено радно место, шта је годишњи одмор, одлазак на летовање, шта је лечење на које се не чека месецима, бесплатно образовање деце, шта је редовна исхрана, редовно купање, обнављање обуће и одеће, шта је култура, шта је пут у друге земље, шта је поправка дотрајалих аутомобила који труну на лединама око зграда, шта је нормалан градски превоз...

Укратко – одједноставних људи очекује се да не морају да живе баш сваког дана, већ повремено, а пожељно је да то чине у летњем периоду, кад је степен вере у боље дане већи.

Рачуна се на једноставне људе да ће трпељиво и разумно прихватити чињеницу да ће социјално и пензионо осигурање временом бити у рангу социјалне помоћи и да ће зато благовремено прећи на приватне пензионе фондове без обзира на пропаганду да у време светске економске кризе такви фондови међу првима банкротирају.

Замера се једноставним људима који су завршили свој радни век, зато што желе да им се исплаћује износ пензије, стечен дугогодишњим радом, који је колико-толико довољан за једноставан живот. Онда када се побуне и затраже своје право, једноставни људи пензионери, бивају извређани до крајњих граница и оптужени да угрожавају будућност младих, а нарочито стабилност земље. Они као да постају нека врста подмуклог унутрашњег непријатеља или технолошког вишка. А те „петоколонашке” пензије представљају само делић од онога колико редовно зарађују неки, који на свој одговоран посао не морају чак ни да дођу, јер кворум није неопходан или износе делић од месечних примања неких важних личности.

Игноришу се они једноставни људи који се усуде да самостално организују свој индивидуални штрајк глађу, који је проузрокован останком без посла или, на пример, рушењем плафона у стану, који се урушио од недозвољено надограђеног „солитера” на њиховом кућерку нејаког темеља.

Једноставни људи. Њихов ангажман је кључна тачка ослонца свим владаоцима и послодавцима.

Једноставни људи су своје свакодневне животне потребе свели на минимум, а на духовни развој неретко се плаше и да помисле, јер би их он могао навести на озбиљна и болна размишљања, и преиспитивања.

А једноставних људи је пуна планета.

Шта би се догодило кад би се сви они одлучили, истовремено, на колективну планетарну побуну?