Америка и распад Југославије

Подршка на почетку кризе

Кад је реч о америчком односу према југословенској кризи, могло би се рећи да су Сједињене Државе своју политику у почетку и доста дуго, дуже него Европа, заснивале на истом основном ставу активне подршке целовитости, територијалном интегритету и независности Југославије, који су имале деценијама у односу на СФРЈ, коригованом у погледу важности Југославије у контексту нестајања биполарног света. Затим су репуштале терен Европској заједници односно унији и, на крају, поново преузеле водећу, и одлучујућу, улогу са Дејтоном и Рамбујеом односно интервенцијом против Југославије, коју су задржале све до демократских промена у земљама насталим на тлу бивше Југославије. Политика САД према југословенској кризи била је стога смеша доследности и недоследности, јасног сагледавања ситуације и погрешних процена, континуитета и заокрета, принципа и прагматизма, пуног ангажовања и пасивности.

Више чинилаца је утицало на овакву политику: за Америку југословенска криза и распад државе нису имали стратешки значај, јер је отпао контекст сукобљавања са другим блоком, њени приоритети су били усмерени другде, Америка свакако није навијала за распад земље, али није ни била спремна да се превише ангажује у ситуацији која је за њу била сувише сложена и нејасна, а домаћи актери нису били спремни да рационално поступају и где је било мало услова за успех америчког посредовања. Била је то квадратура круга за администрацију: није за распад, а не може ни да наметне јединство. Сем тога, обе америчке администрације, Бушова и Клинтонова, морале су да рачунају са озбиљним домаћим отпорима већем ангажовању и преузимању било каквих ризика, поготову војној интервенцији. То је и балканским господарима рата убрзо постало јасно, тако да су себи могли да дозволе да се понашају супротно упозорењима и препорукама које су добијали од најмоћније али не превише заинтерсоване силе, свесни истовремено да Европа није у стању да преузме ту улогу и наметне споразумно решење.

Политика Србије односно Слободана Милошевића према САД била је много доследнија – од почетка је погрешно процењивала ставове САД и лоше читала поруке и упозорења, неадекватно интерпретирала америчке мотиве и интересе, неутемељено рачунала са некаквим савезницима по традицији, идеологији, племену или вери и живела у илузији да се ствари могу фактички свршити на терену а онда Американцима и Европи неће преостати ништа друго већ да се сагласе са новим стањем ствари. Коликогод је на кратак рок то и могло тако бити, међународна заједница је, да парафразирамо стару пословицу, спора али достижна и таква политика се показала стратешки погрешном и губитничком. Та политика, у једном периоду изазивачка а у другом понизна, била је у основи игнорантска, потцењивачка и дилетантска у односу на међународни фактор и посебно САД. Једна искусна дипломатија је замењена личним, неутемељеним проценама неприкосновеног вође и једнако аматерским и провинцијалним оценама оних који су га следили и подржали, било у кругу послушне и некомпетентне партијско-државне машинерије било међу идеолозима српског национализма.

Руководства других република, иако су и сама рачунала са политиком свршеног чина, ипак су много боље од српског разумевала међународну констелацију, политику и интересе најутицајнијих земаља - Сједињених Држава, кључних држава уједињене Европе и Русије, успешније прилагођавале своје понашање и акције тим интересима и очекивањима и улагале веће напоре да обезбеде себи реалне савезнике у опредељивању међународних фактора. Разуме се да је кључна разлика проистицала из разлика у одговорности за југословенске ратове, из чињенице да се ти ратови нису водили на територији Србије а да је Југословенска армија која је ратовала практично постала српска војска и да је свим другим државама које су настајале на тлу СФРЈ објективно одговарала интернационализација југословенске кризе и да су је оне прижељкивале, док је руководству Србије представљала претњу и основну препреку остваривању његових пројеката. Ипак, разлике постоје и у субјективној сфери, у неспособности и неспремности тог руководства да реално процени мотиве и намере других, најчешће их интерпретирајући као еманације теорије завере. И онде где је било могуће придобити симпатије и разумевање света, као што је на пример положај Срба у Хрватској, наопака политика Београда је и оне који су могли да стекну статус жртве претворила у агресоре. На тај начин, од самог почетка, таква политика је и по садржини и по начину водила Србију у самоизолацију и стварала у америчком и европском јавном мњењу имиџ "лоших момака", који се у много чему одржао и до данас.  

Наставак овог фељтона читајте од 1.новембра у штампаном издању "Политике".