Amerika i raspad Jugoslavije

Podrška na početku krize

Kad je reč o američkom odnosu prema jugoslovenskoj krizi, moglo bi se reći da su Sjedinjene Države svoju politiku u početku i dosta dugo, duže nego Evropa, zasnivale na istom osnovnom stavu aktivne podrške celovitosti, teritorijalnom integritetu i nezavisnosti Jugoslavije, koji su imale decenijama u odnosu na SFRJ, korigovanom u pogledu važnosti Jugoslavije u kontekstu nestajanja bipolarnog sveta. Zatim su repuštale teren Evropskoj zajednici odnosno uniji i, na kraju, ponovo preuzele vodeću, i odlučujuću, ulogu sa Dejtonom i Rambujeom odnosno intervencijom protiv Jugoslavije, koju su zadržale sve do demokratskih promena u zemljama nastalim na tlu bivše Jugoslavije. Politika SAD prema jugoslovenskoj krizi bila je stoga smeša doslednosti i nedoslednosti, jasnog sagledavanja situacije i pogrešnih procena, kontinuiteta i zaokreta, principa i pragmatizma, punog angažovanja i pasivnosti.

Više činilaca je uticalo na ovakvu politiku: za Ameriku jugoslovenska kriza i raspad države nisu imali strateški značaj, jer je otpao kontekst sukobljavanja sa drugim blokom, njeni prioriteti su bili usmereni drugde, Amerika svakako nije navijala za raspad zemlje, ali nije ni bila spremna da se previše angažuje u situaciji koja je za nju bila suviše složena i nejasna, a domaći akteri nisu bili spremni da racionalno postupaju i gde je bilo malo uslova za uspeh američkog posredovanja. Bila je to kvadratura kruga za administraciju: nije za raspad, a ne može ni da nametne jedinstvo. Sem toga, obe američke administracije, Bušova i Klintonova, morale su da računaju sa ozbiljnim domaćim otporima većem angažovanju i preuzimanju bilo kakvih rizika, pogotovu vojnoj intervenciji. To je i balkanskim gospodarima rata ubrzo postalo jasno, tako da su sebi mogli da dozvole da se ponašaju suprotno upozorenjima i preporukama koje su dobijali od najmoćnije ali ne previše zaintersovane sile, svesni istovremeno da Evropa nije u stanju da preuzme tu ulogu i nametne sporazumno rešenje.

Politika Srbije odnosno Slobodana Miloševića prema SAD bila je mnogo doslednija – od početka je pogrešno procenjivala stavove SAD i loše čitala poruke i upozorenja, neadekvatno interpretirala američke motive i interese, neutemeljeno računala sa nekakvim saveznicima po tradiciji, ideologiji, plemenu ili veri i živela u iluziji da se stvari mogu faktički svršiti na terenu a onda Amerikancima i Evropi neće preostati ništa drugo već da se saglase sa novim stanjem stvari. Kolikogod je na kratak rok to i moglo tako biti, međunarodna zajednica je, da parafraziramo staru poslovicu, spora ali dostižna i takva politika se pokazala strateški pogrešnom i gubitničkom. Ta politika, u jednom periodu izazivačka a u drugom ponizna, bila je u osnovi ignorantska, potcenjivačka i diletantska u odnosu na međunarodni faktor i posebno SAD. Jedna iskusna diplomatija je zamenjena ličnim, neutemeljenim procenama neprikosnovenog vođe i jednako amaterskim i provincijalnim ocenama onih koji su ga sledili i podržali, bilo u krugu poslušne i nekompetentne partijsko-državne mašinerije bilo među ideolozima srpskog nacionalizma.

Rukovodstva drugih republika, iako su i sama računala sa politikom svršenog čina, ipak su mnogo bolje od srpskog razumevala međunarodnu konstelaciju, politiku i interese najuticajnijih zemalja - Sjedinjenih Država, ključnih država ujedinjene Evrope i Rusije, uspešnije prilagođavale svoje ponašanje i akcije tim interesima i očekivanjima i ulagale veće napore da obezbede sebi realne saveznike u opredeljivanju međunarodnih faktora. Razume se da je ključna razlika proisticala iz razlika u odgovornosti za jugoslovenske ratove, iz činjenice da se ti ratovi nisu vodili na teritoriji Srbije a da je Jugoslovenska armija koja je ratovala praktično postala srpska vojska i da je svim drugim državama koje su nastajale na tlu SFRJ objektivno odgovarala internacionalizacija jugoslovenske krize i da su je one priželjkivale, dok je rukovodstvu Srbije predstavljala pretnju i osnovnu prepreku ostvarivanju njegovih projekata. Ipak, razlike postoje i u subjektivnoj sferi, u nesposobnosti i nespremnosti tog rukovodstva da realno proceni motive i namere drugih, najčešće ih interpretirajući kao emanacije teorije zavere. I onde gde je bilo moguće pridobiti simpatije i razumevanje sveta, kao što je na primer položaj Srba u Hrvatskoj, naopaka politika Beograda je i one koji su mogli da steknu status žrtve pretvorila u agresore. Na taj način, od samog početka, takva politika je i po sadržini i po načinu vodila Srbiju u samoizolaciju i stvarala u američkom i evropskom javnom mnjenju imidž "loših momaka", koji se u mnogo čemu održao i do danas.  

Nastavak ovog feljtona čitajte od 1.novembra u štampanom izdanju "Politike".