Настојаћу да вратим публику у позориште

Врање – У веку постојања врањског театра глумица Кристина Јањић Стојановић (38) тек је друга жена на његовом челу. Дипломирала је глуму на Академији уметности у Новом саду, у класи редитеља Љубосава Мајере. Рођена Врањанка од почетка своје глумачке каријере и пре студија била је примећена. Амбициозна, строга, а на сцени ауторитативна у свим ликовима које је тумачила од оних из дела Боре Станковића, до најновије у Чеховљевом „Галебу”. Њене креације су увек пуне емоција, уз велику енергију на сцени, а све у складу са редитељским захтевима.

Као глумица предводи ту „женску тешку артиљерију” – снагу ансамбла, по чему је у дужем временском периоду препознатљиво Позориште „Бора Станковић”. У марту је именована за директорку позоришта, у време када је четврти пут постала мајка. Пре подне у канцеларији, увече на сцени, остатак дана уз  породицу и децу.

Из угла глумице и сада актуелне директорке Позоришта „Бора Станковић” како видите године испред нас, када је у питању театар који често цинкари реални живот?

 У последњих неколико година имамо сучељавање са реалношћу у којој се позоришна естетика много променила. Корачајући са временом и пратећи нове модерне форме, позориште је доживело видљиве промене. Нове форме су пред нама и са нама. Променио се позоришни језик којим се обраћамо публици. Очекујем да се тај темпо промена мало утиша, јер не може „све и свја” бити уметност. Такав однос би довео до презасићења. Ми радимо и живимо, заједно са нашим порукама које неко треба и може да конзумира. У времену пред нама можда нас публика изненади и мимо трендова натера на корак уназад.

Позориште у географској провинцији, има додатни задатак да својим радом учи, образује и ствара културне вредности. Колика је тренутна снага позоришта у Врању да мења и ствара неке вредности, а да притом не наруши већ постојеће у складу са наметнутим новим тенденцијама?

Када се позоришни живот у једној средини дешава под трајним ауторитетима као што су писац Станковић или философ Јустин Поповић онда он нужно мора да прати и усавршава то културно наслеђе. На нов модеран начин. То је једноставно тековина времена. Наша мисија овде на југу Србије јесте да театар буде платформа талентованим људима и њиховим идејама за ново исказивање, да буде веза и унапређење различитости у размишљању. Само тако и ова кућа може да буде прави генератор нових идеја. То само може да на модеран начин усавршава наше наслеђе и најбоље представља у овим бурним временима.

Можда је лакше када искусна глумица преузме да управља једним сасвим комплексним системом какво је позориште уопште, па и овде у Врању. Уз то, имате и четворо деце. Глумица, директорка мајка, много функција?

Верујем да је из угла запослених лакше и донекле једноставније када је на челу позоришта неко ко је „из куће”, неко ко је ту са колегама и најбоље разуме тај комплексни систем светала, завесе, звука, шминке, костима ... Моја предност је и у томе што све колеге знам, а и они мене. Колико сам у канцеларији, толико сам и на сцени. Увек сам с њима да у ходу заједнички решавамо проблеме. Ја имам, поред сцене и канцеларије, и своју породицу. За мене је најважнија „улога” коју ћу вечито играти, а то је улога мајке четворо деце. То је улога за коју се до краја живота награђени на најбољи могући начин. Супруг и деца дају им додатну енергију да будем јака на челу куће, али и на сцени.

Да ли сте у својој досадашњој каријери и у много одиграних улога успели да приметите да позориште може да утиче на појединца, друштво?

На појединца, гледаоца свакако да. На читав систем – мало теже. Корен позоришта је да оплемењује своје гледаоце, такође и да им поставља питања, да их саветује, да указује на оно лоше, да преиспитује дешавања. Ако после било које представе коју одгледају из сале изађу упитани, али и спремни да одговоре на питање са којим се у животу суочавају, онда смо успели, јер смо на кратко пробудили у њему свест о ономе с чим се суочава, а то није само театар већ и стварни живот.

Колико ликови из литературе које сте тумачили утичу на ваш реални однос са људима када нисте у костиму и на сцени? Имају ли они некакав утицај и какав?

Свака одиграна улоге, па и након што представа буде скинута са репертоара, отвара нову фиоку у архиви душе глумца.Често тога као да нисмо свесни,а, ипак се то дешава како даље корачамо кроз живот. Предност наше професије је да на основу сваке претходне улоге стичете искуство, тај рафинман који вас чини бољим, јачим, инспиративнијим за наредну улогу. Буде често и обрнуто. Понекад вам и приватни живот да мотивацију да нешто са улице или из продавнице искористите на сцени. То иде с годинама на сцени, али и у животу.

Коју „улогу” сада као жена  директорка театра  силом прилика морате да „играте” у јавном животу?

Улогу пословне жене. Позиција на којој сам сада захтева бављење менеџментом, економијом, правним регулативама. Бавим се свим оним  с чиме се до сада нисам много сретала у животу. Ову функцију сматрам добром приликом да научим неке нове ствари. Никада у животу не знате када ће вам нешто што знате бити потребно.

Шта можемо очекивати од Вас као глумице, али директорке Позоришта „Бора Станковић” у 2025. години? Који сте циљ себи у сновима поставили ?

Дубоко у срцу највише прижељкујем да се публика врати у позориште. Имам утисак да смо због хаотичног времена у коме живимо, где је све брзо и нема се времена ни за дружење, ни за уживање, изгубили време за нас саме, али и за пријатеље. У таквом простору изгубило се и интересовање за културу и уметност. Треба ослушкивати публику, понекад јој подилазити, сервирати оно што они желе да виде, опустити их након тешког дана... Потрудићу се да у нашу зграду, на неку од представа, дођу и они људи који у њу никада нису крочили.

Умем да идем и „главом кроз зид”

Да ли  амбиција у вама изазива страх, сумњу, или вас чини искренијом и јачом у ономе што сте намерни да постигнете?

Навикала сам да све што у животу радим, то чиним одговорно и посвећено. Некада превише срчано, али не могу другачије. На позорници сам на свом терену и ту нема бојазни, док на другој позицији, умем да страхујем због превелике одговорности. Али, када имам јасно постављен циљ, тада упорност превлада и умем да идем и „главом кроз зид”. Дохвати вас та нека луда снага која у мени превлада и води ме, чини јачом да остварим зацртани циљ.