ПАРЕ, ПАРЕ

У последњем "Асу" главни наслов на првој страни гласи: "Шопинг од 30.000 евра", наднаслов: "Вукица Вучуровић", а поднаслов: "Хапшење оца Мирка није ми тешко пало, то се дешава богатима".
На непуне четири унутрашње стране објављен је разговор са поменутом која је представљена као "председница ФК Банат и бизнисменка". На пет фотографија усликана је вила на Дедињу и све што шљашти и опсењује.

Уз мало муке (јер новинар подразумева да сви знају ко је његова саговорница) из текста се може извући да је Вукица кћерка "контроверзног бизнисмена" Мирка Вучуровића (који је недавно ухапшен због сумње да је умешан у аферу илегалне трговине цигаретама), као и да је у Швајцарској "похађала приватне школе и стекла бројне контакте". У Швајцарској је татина фабрика сатова "Нивада", а у татином родном селу у Војводини фудбалски клуб "Банат", који је после Звезде и Партизана, трећи по успеху.

Написи (илити фотографије које донекле прате текстови) о нашим богаташима, њиховим породицама, женидбама, удадбама, лимузинама, скандалима, базенима, ревијама, јахтама... - печате се у високотиражној штампи и сматра се да је тиражна и због тога. Да "народ то воли". Да је народу (читаоцима) доста сопствене немаштине и беде и да им је живот лепши кад бар на тај начин постану део недостижног.

У којој мери таква гласила доприносе неговању извитопереног погледа на живот, помереног система вредности, може се видети и на примеру поменутог текста.

Најбоље би било када бих га преписао, али ево неких делова.

"Пуно помажем оцу у послу, пошто тај бизнис остаје мени". (Треба се правдати ако се помаже оцу.)

Вели да је добро организована, да је по две недеље овде а једну у Швајцарској, и да успева "све да обави". И додаје: "Кад човек има пуно слободног времена онда га често потроши на безвезне ствари... (...) Сматрам да је кухиња деградација жене. Нека то раде оне које морају. Да се разумемо, поштујем домаћице, али то сматрам губљењем времена". Пошто је рекла да поштује оне који губе време, обавестила нас је како га она троши: "Више волим да излазим и радим на себи... У подруму куће имам теретану... Највећу пажњу придајем телу јер морам да одржавам овај дар природе". (Одржава оно што јој је Бог дао. Не даје свакоме све.)

"Силно време трошим на сређивање и изласке. (...) Велики сам потрошач, волим све, и то карактерише мене и мој живот". А на виспрено питање како изгледа њен "дан за шопинг у Милану", одговара:

"... Тог дана устајем што раније, попијем кафу, дотерам се као да сам кренула у излазак и зацртам себи шта ћу да обиђем. Обично су на тапету три бутика. Не крећем у шопинг поход без 30.000 евра у ташници". (Картице, значи, више нису "ин"?)

"Имам возача али уживам када сама возим. Волим да одврнем (ко ли је заврну? - прим. С. С.) неку брзу музику, било који жанр (вероватно: "Сојчице, девојчице, треси меси..." - опет прим. С. С.) и да нагазим гас... Хронично сам заљубљена (...коначно, љубав!... прим С. С.) у мерцедес купе ЦЛ 600. Тај возим и увек чекам нови модел".

На питање у чему је разлика између Србије и Швајцарске, Вукица одговара "ноблес" у стилу Феме из "Покондирене тикве":

"Што се лајф стајла тиче, разлика је велика... Швајцарско друштво је капиталистичко, зна се ко ком слоју припада а овде се још нису развиле такве класне разлике". (Какве ли су ове наше разлике да ми је знати?)

За себе каже да је "... доста строга, али и праведна. Фудбалери на то реагују јако добро. Ја сам се наметнула ауторитетом и понашањем, а реакције ме не занимају. Ја сам газдарица, плаћам их и моја је последња". (Реагују добро... не занимају је реакције... О чему се ради?)

- Звучите заиста амбициозно, имате заиста велике планове...

- Па таква сам...

Прекјуче је "Ало!" на насловној објавио: "Један дан са Јоветићем. Ех, кад би ме купио Реал. Од првог великог уговора купио бих Бе-Eм-Ве..."

Само по помињању Реала, на првој страни могло се наслутити да је Јоветић, може бити, фудбалер. Из текста се види да је дечко који још није пунолетан духовно и морално здравији од новинара који га салеће, намеће му одговоре па на крају и фалсификује наслов. Као да су људи роба.

Роба су новине. "Ало!" се продаје за 9 динара. За те паре (када би се од тога издржавали) једва се могу развести по Србији.

А они још награђују читаоце који их купују. Хиљаду евра недељно, сто евра дневно итд. Постоје и новине које се уопште не плаћају. Али то не значи да творци и власници истих не зарађују.

Зарађиваће и кад буду сваком читаоцу плаћали да их узму.

Има оних који мисле да то има везе са изборима. Ја појма немам.