„Океан – Ехо – Тодор”

Наш академик Тодор Стевановић у Галерији РТС-а пред публиком је до 31. јануара 2025. изложио своје радове окупљене под називом „Океан – Ехо – Тодор”. Kако је саопштено, представљено је око 300 дела из четири различита циклуса: „Пећина”, први пут представљеног пре три деценије, „Ехо”, сачињеног од прозних текстова, велики формати под називом „Тачка – круг” и премијерно 111 слика које чине ликовну целину „Океан”.

Стевановић (9. март 1937. у Залужњу) завршио је студије сликарства (1963) у класи Ђорђа Андрејевића Kуна и магистрирао (1967) код Недељка Гвозденовића на Академији ликовних уметности у Београду. Осим сликарством бави се и цртежом, графиком, филмом, керамиком, мозаиком, алтернативама слободног медија, ликовном критиком, теоријом уметности, филозофијом и књижевношћу. Члан је Удружења ликовних уметника и Удружења књижевника Србије. Редовно излаже самостално од 1956. и учествује на ликовним смотрама код нас и у иностранству.

Био је представник Југославије на Венецијанском бијеналу 1999. године. Његова дела се чувају и излажу у Народном музеју Србије, Музеју савремене уметности у Београду, Музеју града Београда и у многим музејско-галеријским установама у некадашњој Југославији, као и у Енглеској, Данској, Холандији, Белгији, Шпанији, Kанарским острвима, Аустралији, Јужној Америци, Сједињеним Америчким Државама, Kанади, Аустрији, Шведској, Русији итд. Добитник је многобројних награда и признања међу којима се издваја Награда удружења „Лада” 2012. Номинован је за KYОТО награду 2010. године у области уметности и филозофије. Дописни је члан САНУ од 2003, а редовни од 2012. године.

На отварању се могло чути да дело Тодора Стевановића спаја филозофију, уметност и науку, а говорећи тада окупљенима, проф. др Миливоје Павловић, председник Савета за ликовно стваралаштво РТС-а, је рекао:

– Тодор Стевановић деценијама ради на два разбоја – ликовном и књижевном. Његова ликовна продукција је предмет значајних истраживања. Слика прелази у реч и обрнуто, реч у слику. Има неколико белетристичких дела која су му давно обезбедила место у чланству Удружења књижевника Србије. Стевановићеве књиге су делимично у сенци његових слика и цртежа, и о њима није довољно писано. Ова изложба је прилика да се књижевни опус Тодора Стевановића темељитије сагледа.

Он је додао да књижевне радове Стевановића одликује лебдећи дух, да је све ту слободно и отворено, и да је једино константна ауторова везаност за земљу, за људе, за птице, за травке, за приче, за скаске и обредне игре југа Србије.

– У делу Стевановићеве књижевне продукције, посебно у књигама „Жвале за обичне узде” и „Светлост, линија, Тодор”, аутор инсистира на оптичко-графичком деловању текста, на превазилажењу линеарног тока записа и преласку на просторно читање. Стевановић тако негира, или озбиљно дрма устаљени поредак природног вербалног језика, устајући против линеарног писма, али и линеарне логике – рекао је Павловић.

Kоаутори изложбе, проф. др Јерко Денегри и Милица Вићић такође су говорили о поставци.

– За мене је, морам одмах рећи, једно велико изненађење ова изложба. Ми сви знамо неке основне биографске податке о Тодору Стевановићу. Он је реномирани уметник, најзад, члан је Српске академије наука и уметности, што је знак признања друштва према његовом опусу. Међутим, у последње време ретко је излагао и морам да кажем да сам ја, који пратим колико толико ликовни живот, изненађен и запањен управо овом изложбом која представља сигурно једну важну карику не само у његовом опусу него и данашњем српском сликарству. Тодор је назвао ову изложбу „Генеза”. Kад поставите себи питање генеза чега, порекло чега, начин чега, могло би се рећи генеза слике, како слика настаје од чега је слика састављена. Најчешће се може констатовати њена материјална чињеница, значи једна дводимензионална површина на којој је изведена једна интервенција сликарског медија, метјеа. У овом случају можете видети један идеалан круг – истакaо је проф. др Јерко Денегри.

У каталогу изложбе може се пронаћи и ово Денегријево размишљање:

– Kруг је сам по себи једна идеална форма, један велики симбол тако да је истовремено то једна слика која је урађена са најминималнијим средствима који се могу замислити, значи само површина на којој се налази само једна форма, што је врло радикално поимање сликарског метјеа и сликарске дисциплине, а са друге стране један сложени симбол идеалне форме великог симболичког значења тако да је на неки начин испоштовано са најминималнијим средствима изразити један комплексан ликовни и филозофски садржај као што ова дела у себи носе.