Фран­цуз, срп­ски ге­не­рал

Па­вле Ју­ри­шић Штурм (1848–1922), из­у­зе­тан све­ти­о­ник у Ср­би­ји, осве­тља­вао је та­му кад је то Ср­би­ји нај­ви­ше не­до­ста­ја­ло – у бал­кан­ским ра­то­ви­ма 1912/13. и Пр­вом свет­ском ра­ту.

Као пру­ски офи­цир, по­ре­клом Лу­жич­ки Ср­бин, у вре­ме Срп­ско-тур­ског ра­та до­шао је као до­бро­во­љац у Ср­би­ју, 1876. сту­пио у ње­ну вој­ску, оже­нио се Срп­ки­њом, Слав­ком и пре­шао у пра­во­слав­ну ве­ру. У вој­сци Ср­би­је на­пре­до­вао је до чи­на ге­не­ра­ла. У би­ци на Дри­ни ко­ман­до­вао је Тре­ћом ар­ми­јом. Ис­та­као се и у Ко­лу­бар­ској би­ци. Од­ли­ко­ван је срп­ским од­ли­ко­ва­њи­ма. Са­хра­њен је на Но­вом гро­бљу у Бе­о­гра­ду. Ни­је му по­диг­нут спо­ме­ник, а за­слу­жио га је.

Јед­но­став­но ре­че­но, не уме­мо да ту исто­риј­ску рет­кост обе­ло­да­ни­мо до­стој­ним спо­мен-обе­леж­јем у на­шу, срп­ску ко­рист. За­то апе­лу­јем да се Штур­му у Бе­о­гра­ду по­диг­не спо­ме­ник.

Шпи­ро Со­ло­мун,

по­ли­ти­ко­лог