Дете и држава

Данас је лако уз помоћ доступних апликација на мобилном телефону направити исечак из нечијег наступа и намонтирати снимак да би неког дискредитовао, те такав снимак онда ширити по друштвеним мрежама и водити бесомучну кампању против оног на кога сте се намерачили. Елем, мене за тако нешто генерално баш брига и уживам када разноразни исфрустрирани ликови то чине са мојим наступима, јер тада знам да сам погодио у мету. Тако је било и са мојим наступом на ТВ Хепи где сам, између осталог, осуђивао злоупотребу малолетника, основаца и средњошколаца у политичке сврхе, истакавши у једном моменту да деца до 18. године јесу власништво државе, дајући за такав став аргументацију.

Но, аргументација и повод за моју такву изјаву никог нису занимали. Битно је било извући из контекста једну реченицу и организовати хајку на друштвеним мрежама. Но, како мене кампање неуких и злонамерних никада нису занимале, јер ми је увек циљна група они који гледају емисију, а не површан свет. Ипак, ради шире јавности која је можда у некој недоумици, ред је да појасним такав став, који иначе проистиче баш од западних земаља на које се угледамо по степену демократије.

Дакле, мене осуђују углавном они који презиру породицу, невладин сектор који се залаже за растурање породице, да дете има неограничена права и да у тим правима не поштује никакав ауторитет, жене које не занима да буду мајке, људи које иначе држава не занима и који су става да је држава само обичан сервис грађана од ког можемо да муземо шта хоћемо, али према њој немамо никакву обавезу.

Опростите, али ја сам сасвим супротног става од свих њих, посебно у сегменту погледа на то шта је држава, јер држава је изнад сваког појединца и не може никада појединац и његова права да буду изнад државе. Одмах да им појасним, ја сам отац четворо деце и за разлику од многих који ме пљују веома добро знам шта је то љубав према деци, али без трунке зазора кажем да су сва моја деце синови и ћерке Србије. Као што сам то био ја, као што је био и мој брат, као што читава моја породица. Пре свега, припадамо Србији као нашој отаџбини и она је та која нам омогућава да живимо достојно. Уколико сам ја, не дај Боже, лош родитељ, као и моја супруга, па децу малтретирамо, стављамо их у лоше услов за живот, држава је та која има право да нам одузме родитељско право над децом и да се постара за њихов даљи живот. Као што то може да уради према сваком родитељу.

Основно образовање је обавезно, па ако родитељи онемогућавају дете да похађа основну школу, држава мора да реагује и да детету обезбеди основно образовање. Једнако као и ако било ко други деци ускраћује основну школу и похађање наставе, држава је дужна да интервенише и да њеној деци обезбеди несметано похађање наставе, те да казни оне који исту ту обавезу не желе да испуне или је спречавају. Све до 18. године, када постанете пунолетни, држава је дужна да се у потпуности стара о вама, као трећи родитељ. Неретко и да сноси одговорност за глупости које направите, посебно ако, не дај Боже, немате родитеље или старатеље. Држава може да вас да и на усвајање уколико немате родитеље, да вам омогући живот у дому за незбринуту децу до вашег пунолетства уколико није пронашла породицу која би вас усвојила.

Они што очито мрзе поредак, државу, породицу, традицију, они који не намеравају да имају породицу, такви нека ме пљују од јутра до мрака. Баш ме брига. Став који заступам, променити нећу. Мислим да је апсолутно исправан, јер свакако су сам Господ који нам је живот подарио, држава наших предака и на крају родитељи који су нас донели на свет – истински наши власници.

Господ вечно, јер од Њега се никада не одвајамо, држава са дужностима да се о нама стара до пунолетства, јер после ми њој служимо, а родитељи док смо живи, без обзира на то колико се трудимо да се од њих одвојимо.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа