Квиско, Скочко, Тоби...

Дуговечност и популарност неколико домаћих квизова донекле оспоравају тврдњу из (иначе охрабрујуће) рекламе за „Квискотеку“ да је знање п о н о в о у моди. Али кад се погледа програмски распоред за ударне вечерње сате на почетку ударних викенд дана на водећим ТВ каналима, заиста се може закључити да ТВ потрошачи појачано уважавају знање и оне који га поседују, а да ТВ произвођачи следе такву наклоност и труде се да тражњу што боље задовоље. Па је тако петак постао идеално време за мозгање – уз игру и занимацију које се у квизу подразумевају.

Вече (као и свако друго током седмице!) почиње „Слагалицом“(РТС). Наставља се, однедавно, „Квискотеком“ (ТВ Фокс), следи „Високи напон“ (РТС). А сутрадан пре подне, иако су и уз претходне наслове старија школска деца могла лепо да се забаве, деца добијају свој омиљени „Музички тобоган“.

Све ово су квизови знања, дакле они у којима се потврђује једна такође виспрена опаска о знању као имању. Да би неко ту освојио награду, пре свега мора да буде добро општеобразован, па тек онда спретан, брз, усредсређен, стрпљив... А да би такви квизови били радо гледани, потребно је да садржај буде приступачан просечној публици, да правила такмичења буду јасна не много компликована, а постављена питања и задаци разумљиви, да гледаоци из улоге посматрача што чешће могу да се нађу у позицији играча. У општа својства успешног квиза спадају свакако пријатни, љубазни и подстицајни водитељи, препознатљиве маскоте, игре за колективно играње, функционална електронска подршка и опрема.

 И у новој, београдској верзији лиценцна загребачка „Квискотека“ задржала је најатрактивније старе дисциплине „детекцију“ и „асоцијације“ и изазован спој знања и вештина који је давно смислио Лазо Голужа, а домаћински подржавао Оливер Млакар. Овде је за водитеља добила Александра Матића за кога се засад може приметити да појавом, ставом, стилом рада прија и такмичарима и публици. Проблематична је једино превише блештава и шарена сценографија, не увек погодна да се добро види или прочита оно што треба.

Напротив, стари, добри „Музички тобоган“ освежио се визуелно у складу са својим веселим, разиграним и распеваним садржајем. Доајени Миња Субота и Јован Адамов знали су да им анимирани јунак Тоби неће бити опасна конкуренција, већ стварни друг и помагач у послу. Ваљаност основне замисли и сврсисходност додатих новина направили су од „Тобогана“ бренд о чијем би извозу могло озбиљно да се размишља. Као, уосталом, и о „Високом напону“ као оригиналном „патенту“ РТС-а.

Што се чувене „Слагалице“ тиче, док јој је Милке Цанић – чини се да не треба ништа да мења. И после петнаест година поклоници се непрестано умножавају. Па ипак, најављене промене неће бити на одмет уколико емисија добије мало гламура, који тренутак за предах и опуштање и у студију и пред екраном, а можда и оживљеног Скочка као део целине. Па да и Квиско и Тоби стекну друштво, а учесници и љубитељи квизова још једног љупког ТВ јунака, симпатичну малу ТВ мудрицу.