Побратими се не сукобљавају

Живот песника Симе Милутиновића Сарајлије (1791–1847), једног од зачетника српског уметничког епског песништва, био је испуњен многим борбама, путовањима, сусретима с најзначајнијим личностима Србије и Црне Горе, као и познанствима с многим словенским и немачким културним великанима. За збивања у култури Србије у првој половини 19. века занимљив је његов однос с Вуком Караџићем. Спријатељили су се у Београду 1811. године, када је Сима након завршене гимназије у Сегедину постављен за учитеља Велике школе. Наиме, у то време се јавила потреба за наставницима јер су неки професори напустили Велику школу, а њен организатор и управитељ Доситеј Обрадовић је умро. Вук, иако четири године старији од Симе, био је неко време његов ђак. Међутим, однос њих двојице био је другарски и толико срдачан да су се побратимили. Та блискост трајала је доживотно, доневши Сими огромну добробит.

Животно дело Симе Милутиновића је епски спев „Сербијанка”, где је опевао историју Првог српског устанка, у којем се активно борио. Ово дело, објављено 1826. у Лајпцигу, скренуло је пажњу истакнутих књижевника, Гетеа, Грима, Мицкјевича, Шафарика и других. У прво време наслов дела требало је да буде „Сербијада”, по угледу на Хомерову „Илијаду”, али се ипак одустало од тако преамбициозног наслова. Милутиновићев спев је великог обима и у издању Српске књижевне задруге из 1993. стихови овог дела објављени су на 512 страница. За данашњег читаоца ово штиво је веома тешко за разумевање, па је зато мало познато ширем читалишту. Ово доказује чак око 2.150 напомена које је приређивач додао на крају текста како би дело учинио јаснијим. Речник мање познатих речи обухвата 42 странице петитом и садржи више стотина речи.

Милутиновић је писао сопственим правописом не обазирући се на тада непризнати Вуков правопис који се у то време потискиван од присталица српско-старословенског језика. Међутим, у време кад се „Сербијанка” појавила, њен језик и правопис били су јасни и прихватљиви школованим српским читаоцима, од којих је велика већина живела на тлу данашње Војводине и руских провинција у које су се Срби доселили након слома Карађорђевог устанка. Једини претплатник „Сербијанке” из Србије био је кнез Милош са 100 наручених примерака дела. Штампање овако обимног дела у Лајпцигу захтевало је велика новчана средства, до којих је Милутиновић дошао захваљујући издашним донацијама српског трговца Јована Ризнића из Одесе и пожртвованог пријатеља Христофора Хаџи-Јоановића из Видина, коме је песник посветио своје дело.

У првој половини 19. века центар српске културе била и Пешта, у којој су живели први српски књижевници, међу којима и Милован Видаковић и Јован Хаџић, и где је основана Матица српска. Водећи српских интелектуалци, црквени великодостојници и држава противили су се Вуковој језичко-правописној реформи, али им је Вук био жестоки противник који је језичке конзервативце жестоко нападао, саркастично им се подсмевајући. Сима Милутиновић није учествовао у тим биткама. Кад су га питали шта мисли о реформи књижевног језика, не желећи да се замера Вуку, одговарао је да он зна свој правопис и да га правописне борбе не интересују. С друге стране, ни Вук се освртао на дело свог побратима Симе, иако је оно писано у српскостарословенском стилу. Међутим, у преписци два побратима, Вук је Сими скренуо пажњу на то да у Пешти живи млада девојка Марија Поповић, која је не само писмена, већ и паметна и добро разуме и воли Симина дела. Године 1835. тада 44-годишњи Сима на повратку из Немачке задржао се неколико месеци у Пешти, где му је српска омладина приредила одушевљени дочек и свечано је овенчан песничким ловоровим венцем. Тада користи прилику да се упозна с Маријом Поповић. Међу њима се рађа љубав, ступају у брак и настављају живот у Београду. У том браку се рађа син Драгутин, Драгиша Милутиновић (1840–1900), архитекта, историчар уметности и члан Српског ученог друштва.

Слично судбини већине песника и књижевника, и породица Симе Милутиновића живела је у новчаној оскудици. После изненадне Симине смрти 1847. супруга Марија није имала новца ни за његову сахрану, која је обављена уз помоћ добротворних прилога. Међутим, у даљем животу, Марија Милутиновић, захваљујући својој начитаности и интелигенцији, започела је аматерски да се бави адвокатским пословима, пишући жалбе и тужбе клијентима. Из латинског језика често је користила је реч „пунктум” са значењем „тачка”, па је временом међу народом и клијентима добила надимак Пунктаторка, о чему писао Јаков Игњатовић у својим Успоменама.

Побратимство два великана, Симе и Вука, донело је лепу и дуготрајну корист.

Драган Станковић,
Београд