Терористи, таоци и жртве

ТЕРОРИСТИЧКИ НАПАД НА БОМБАЈ могао би да има и једну геополитичку жртву: деликатни индијско-пакистански детант. Попуштање затегнутости између два нуклеарно наоружана суседа било је скромно најављено пре него што су још непознати нападачи започели тродневну опсаду центра најкосмополитискијег града Индије; штавише, догађај је шефа пакистанске дипломатије затекао у званичној посети Делхију.

Оно што се у Бомбају догодило у среду увече несумњиво је најспектакуларнији терористички напад од удара Ал Каиде на Америку у септембру 2001. Иако број учесника, њихова обученост, планирање и координација указују на могућу везу са друштвом Осаме бин Ладена, тешко да ће брзо бити јасно ко је и са каквим мотивима организовао истински препад на индијску државу.

За разлику од самоубилачких напада Ал Каиде, у којима нема преживелих од којих би било изнуђено признање, у овом случају неколицина нападача је заробљена. Њихово пропитивање је сигурно започело истог момента кад су смештени на сигурно, али оно што они имају да кажу нема много изгледа да осване на првим странама новина.

Као и у претходним терористичким нападима, који по димензијама и циљевима ни издалека нису били тако амбициозни као овај, индијске власти су прст окренуле према Пакистану. У медијима је освануло да је један од ухваћених терориста пакистански држављанин. Могло би, на крају, да испадне и да су сви на неки начин повезани са Пакистаном, али да ли то аутоматски значи да су за оно што су предузели били унајмљени, потпомогнути или само охрабрени.

Какав би интерес Пакистан у овом тренутку могао да има у дестабилизацији Индије, у околностима када је и сам заражен терористичким вирусом? Зар ове године није било превише самоубилачких диверзија и на његовом тлу, од којих је један – напад на луксузни хотел из познатог западног ланца у Исламабаду – био унеколико сличан препаду на бомбајски „Таџ”? Најзад, какве би користи имао Пакистан од тога што ће подстаћи индијски патриотизам и национализам и ризиковати да, као и 2002, када је извршена терористичка диверзија на парламент у Њу Делхију, са великим суседом дође на ивицу нуклеарне конфронтације?

Ова питања су утолико разложнија ако се узме у обзир да је Исламабад изложен и великом притиску свог главног савезника, Америке, да поведе одлучнији рат против организација исламских екстремиста којих у Пакистану има поприлично, и које су у мање или више потврђеним везама са његовом озлоглашеном војнообавештајном службом ИСИ. Она је у прошлости била заинтересована да преко радикализоване младежи подстиче невоље у индијском делу подељеног Кашмира, али данас, када се много опаснији радикализам неконтролисано у Пакистан прелива из Авганистана, могло би сасвим увредљиво да се аргументује како је напад на Бомбај доказ да Делхи и Исламабад имају заједничког непријатеља, да су подједнако таоци терориста и да само заједнички могу да им се супротставе.

Да би тако нешто – до јуче заиста тешко замисливо – заиста могло да се догоди, потврђује вест од петка коју је емитовала индијска новинска агенција ПТИ: да ће Пакистан, уз сагласност Индије, у Бомбај послати шефа горепоменуте војне обавештајне службе, да помогне у истрази. Значи ли то да већ постоје поуздани наговештаји да су организатори терористичког удара на Бомбај тамо где досад нису тражени?

ГДЕ ЈЕ АНЂЕЛА? – питање је које је постављено у лондонском „Економисту”. Повод је био конкретан: док су француски председник Никола Саркози и британски премијер Гордон Браун били веома активни поводом финансијске кризе, немачка канцеларка, у прве три године мандата готово свакодневно у вестима, одједном као да је сасвим заћутала.

То сигурно није зато што нема шта да каже о проблемима који су захватили развијене западне економије: Немачка је, уосталом, највећа економска сила Европе и највећи светски извозник, а такође је већ почела добро да осећа ударе кризе која је почела као финансијски вртлог да би прерасла у економску рецесију. Немачка је званично у период негативног раста ушла управо ове јесени, а последњих дана су учестале вести о озбиљним проблемима у њеном индустријском сектору, од којих су изгледа највидљивији они у грани произвођача аутомобила.

Објашњење је, по свему судећи, на другој страни. Ангела Меркел има другачији поглед како на узроке кризе, тако и на начине да се из ње изађе. Како је показало саопштење после њеног сусрета са Саркозијем, у понедељак у Јелисејској палати, Француска и Немачка су успеле да се сложе само у оном што не желе – да следе британски модел кресања пореза на додату вредност као стимуланса за оживљавање економије. А оно око чега на тако високом нивоу несагласни, по правилу се не саопштава.

Али може да се наслути. За разлику од Саркозија који финансијску пометњу види као прилику да легализује додатне државне интервенције у тржиште, Меркелова мисли да „невидљиву руку” не треба спутавати нити водити више него досад. По њој, главни узрок кризе је „јефтин новац” у Америци и да досипање нових количина тог јефтиног новца, у виду фискалних подстицаја, кризу може само да примири, али и истовремено и да посеје семе нових проблема за неколико година.

Отуда више него скроман пакет немачких стимуланса – само 12 милијарди евра за следеће две године – и неизвесности да ли ће у Бриселу смишљен пакет од 200 милијарди уопште успети да заживи, с обзиром да своје „да” о томе треба позитивно да се изјасне у овом моменту не баш сложних 27 чланица ЕУ.