Упутство за посао

Немате неко знање, немате ни школе, ни радно искуство, али сте на време постали члан неке странке, радили сте у њој годинама, прошли сте све степенице од политичког убеђивања грађана по моделу „од врата до врата“, преко уличних штандова са рекламним материјалом ваше странке, до редовних састанака на којима се расправља и о проблему пирата у водама Сомалије.

Дакле, ако сте све то прошли и ако сте просечно паметни имате шансе да дођете у обзир за чланство у неком управном одбору. Не мора то да буде ни нека јака фирма, од три до четири састанка управног одбора годишње и сасвим пристојна редовна месечна синекура. Везе између политике и привреде које постоје још из комунистичког доба и које никада и нису прекидане. У друштвима у којима примат имају новац и моћ велике странке претвориле су се у макромеханизме који се баве немилосрдним освајањем доминирајућих положаја. Политика је тако постала обичан вулкански кратер и то не због злобе политичара, већ због захтева који су проистекли из функције странака у масовној демократији, односно због потребе да се преживи. Јер, судбина странака осцилира између освајања власти и безначајности. Но, како је то освајање скупо, онда и финансирање тог пројекта представља највећи изазов са којим се суочава демократски систем у свим земљама света.

Негде се политичке странке, између осталих модела, финансирају и путем приватних донација, које су скоро увек тајне и незаконите. Тајне донације, које су неопходне за опстанак и успех политичких странака, увек се дају у замену за неке услуге и представљају извор корупције. То онда доводи до демонизације политичара и анатемисања странака. Без озбиљног реновирања укупног демократског функционисања, које ће фаворизовати политичку педагогију, учешће грађана и колективну солидарност, односи између политике и „донатора“, па тако и управних одбора, неће се брзо променити. Наиме, наивно је веровати да са развојем цивилизације и демократије расте и наш морал. Заправо, код професионалних политичара поједини пороци у демократији добијају чак и цивилизовану суптилност.

Док већина грађана Србије гласа за опробане политичаре и политичке опције, док скоро трећина њих и не излази на изборе, док омладина своје чежње, са изузецима као и свуда, задовољава у Мекдоналдсовим ресторанима и шопинг-моловима, док нација сања одлазак на Светско фудбалско првенство, што ће бити и највећа српска победа после Првог светског рата, критичких расправа српских интелектуалаца око судбине ове земље на путу ка Европи готово и нема. Постоји ли рецепт за безболну европеизацију, односно за универзалну срећу?

Општа судбина свих снова јесте да имају свој крај. Човек мора да се пробуди у Европи, мисли се увек и искључиво на ЕУ, или у земљи источно од Запада. Бугарску и Румунију не рачунам. Због тога се код нас мимо нас одвија приватизација, скоро никаква денационализација, али зато сасвим успешна глобализација. За младе, за оне који то могу да схвате, а не желе дуго да чекају, остаје да на време крену „од врата до врата“. Понека школица може, али и не мора.После ће се већ наћи и неки управни одбор. А до тада ћемо се сви скупа можда и пробудити у рају. У ЕУ! Јер, Срби увек сањају на два језика, од којих је један српски.