Поподневни шопинг у Србији

Вршац – Откако је Србија лане у јулу једнострано укинула визе за грађане Румуније, комшије долазе у све већем броју, на радост власника овдашњих продавница и супермаркета.

За разлику од осамдесетих и почетка деведесетих година прошлог века, када су продавци без грешке препознавали купце из Румуније чим се појаве на улазу продавнице, данас је, кажу, такво „типовање” много теже:

„Знају шта желе, не купују све и свашта, као што су то чинили пре две деценије. Најчешће пазаре производе од млека и меса, брашно, шећер, чоколаду, цигарете, алкохол, козметику...”, речи смо које смо чули од готово свих власника маркета у Вршцу и околини.

Границу често прелазе и становници градова, удаљени од државне међе и стотинак километара, иако је цена горива приближно иста као у Србији. На нашим пијацама суседи купују и воће и поврће. Кажу да је јабука, рецимо, нешто јевтинија него у Румунији, али је избор много већи, а таква је ситуација и када је реч о свим врстама воћа и поврћа. Међу румунским „шопинг-туристима” има инжењера, службеника, радника, професора... иако је сада и румунско тржиште добро снабдевено прехрамбеним артиклима, главни мотив за прелазак границе је, како саме комшије кажу – разлика у ценама. Средовечни професор из Темишвара, с којим смо разговарали, уз напомену да му је плата око 400 евра, каже да му се „куповна моћ повећава истог тренутка када у мењачници са српске стране промени евре у динаре”.

Шверцера, на какве смо навикли с краја прошлог века, све је мање. Углавном се купује само за породичне потребе. Најмање педесетак аутомобила дневно уђе у Србију само на граничном прелазу Ватин, код Вршца. Углавном у поподневним сатима, после радног времена. Румунски статистичари, наиме, тврде да у њиховој земљи нема незапослених. Око три милиона Румуна је у Шпанији, Португалији, Италији..., где раде као грађевински радници или баштовани. Зато је цена месечног рада зидара у Румунији нарасла на више од 500 евра, што је, ипак, двоструко мање него што за исти рад могу да месечно добију у печалби. Међутим, Румунија све више страхује од рецесије у Европи, односно, смањења потреба за њеном радном снагом. Повратак „гастарбајтера” би изазвао притисак на привреду наших суседа, која, такође, страхује од рецесије.

Иначе, грађани Србије ради пазара ретко иду у Румунију, јер рачуница показује да тако нешто није исплативо. Што се виза тиче, грађани из овог подручја их добијају бесплатно у Генералном конзулату Румуније у Вршцу.

Запажамо и једну новину: бољестојећи Румуни, границу прелазе и да би пријатеље извели на вечеру, у наше ресторане, где се, како истичу, „за мало пара добро једе”. У нека давнија времена, наши људи су на румунским пијацама продавали зачине и сличну ситну робу, да би затим, добијеним новцем, „царовали” у румунским ресторанима...

А да се све променило, илуструје и податак да се Румуни не задржавају само у пограничним местима, Вршцу и Белој Цркви, већ стижу и до Београда, где, осим набавке, задовољавају и друге потребе. Један наш саговорник, такође, из Темишвара, власник мање фирме за дизајн и рекламе, каже да са супругом, готово сваке суботе, „скокне” до „Руског цара”, на – колаче.