Дани бола

У недељу 5. јануара сазнали смо да је умрла Горанка Матић. Фотографкиња, несебичан пријатељ, особа огромног ентузијазма, лафица, аутентична уметница која је оставила огромно сведочанство о људима, догађајима – о епохи. Бројна су ових дана сећања Горанкиних пријатеља  на друштвеним мрежама, у медијима: искрена, емотивна, тачна. 

Горанка Матић је историчарка уметности. Тема њеног дипломског рада била је уметност Миће Поповића, па је често говорила да је према овом сликару имала посебан сентимент.

Професионално, Горанка Матић почиње да се бави фотографијом 1980. године када настаје њена чувена серија фотографија „Дани бола и поноса”,  снимљена неколико дана након смрти Јосипа Броза Тита.

– Тог дана, 4. маја 1980, изашла сам на улицу и сазнала да је Тито умро. Сутрадан сам, одуставши од чекања у реду испред скупштине, кренула у шетњу кроз град и видела излоге са Титовим фотографијама са црним флором. Као визуелно образованој особи, то ми се учинило веома занимљивим, Титова слика међу производима, од месаре, фризераја, до воћа, доњег веша, машинске радионице. Као неко давање паганске жртве Богу, кад ставиш тако слику умрлог међу своје производе. Имала сам татин апарат са два филма, „ефка” и „орво””. Нисам знала ни филм у апарат да ставим, већ је то урадио продавац филмова. Тако да је ситуација од мене направила аутора – сећала се Горанка Матић у интервјуима.

Кроз свој опус, ова уметница нас је упознала са рок фотографијом, са политичком, документарном фотографијом, фотографијама људи, портретима, све до ауторских радова. 
Средином осамдесетих година почиње да фотографише за „Џубокс”. У почетку, то су били прилози у вези с ликовним догађајима, а касније све више с музичким, тачније, рок сценом. Током целе наступајуће деценије, Горанка Матић ће фотографисати бројне концерте и протагонисте југословенске новоталасне сцене.

Њене фотографије красиле су омоте плоча „Идола”, „У шкрипцу”, „Бајаге и инструктора”, Ђорђа Балашевића…

– Научила сам на гужву још од рок концерата, лактање са фото-апаратом, на који начин у метежу ухватити кључни моменат, појединца и гомилу. А све се тада учило кроз симбиозу са другима и кроз праксу на терену – говорила је.

Као уредница фотографије радила је 17 година у недељнику „Време”, а затим и у новинској кући „Политика” (2006–2010) и у Радио-телевизији Србије (2011–2015). У „Политици” је дигитализовала велики део фотографске архиве, и била је у сваком погледу значајна подршка Културној редакцији нашег листа. И када је отишла из наше куће, увек је без икаквог условљавања дозвољавала да користимо њене фотографије. „Због­ њеног ­за­гла­вља­ ’Политика­’ ми ­је­ увек ­би­ла­ бит­на ­и ­че­сто­ сам ­је ­ко­ристи­ла”, рекла је у једном интервјуу.

„Политикину” награду из Фонда Владислав Рибникар Горанка Матић добила је 2003. године за изложбу „Тихо тече Сутјеска” приређену у Салону Музеја савремене уметности и то је било први пут да изложба у медију фотографије понесе ово престижно признање.

Се­ри­ја „­Тихо тече Сутјеска”­ ­пред­ста­вља­ фо­то­гра­фи­је на­ста­ле­ на­ Тјен­ти­шту ­у ­Спо­ме­н­-дому ­„Битке­ на­ Сутјесци”,­ што је­ де­ло ­ар­хи­тек­те­ Ран­ка­ Ра­до­ви­ћа.­ Фре­ске ­је ­ра­дио­ Кр­сто ­Хеге­ду­шић,­ али­ на њи­ма­ су ви­дљи­ви тра­го­ви­ ду­го­го­дишње ­де­ва­ста­ције, ­жвр­љо­ти­на­ са ђач­ких екс­кур­зи­ја,­ али ­и ­тра­го­ви ­мета­ка ­из­ ра­то­ва ­деве­де­се­тих­ на ­тлу бив­ше­ Ју­го­сла­вије.­ Ме­ђу­тим,­ околни ­пеј­заж­ остао је ­исти.­

– Ка­да­ сам спа­ја­ла ­оште­ћену ­сли­ку ­са ­са­дашњим ­пеј­за­жом,­
ви­де­ла­ сам­ ко­лико­ је­ Хе­ге­ду­шић ­у ми­ли­ме­тар ­по­зна­вао ­и ­по­што­вао пеј­заж, ­су­де­ћи­ пре­ма ­ја­сно пре­сли­ка­ним­ об­ри­си­ма ­пла­ни­на.­ Време про­ла­зи, при­ро­да оста­је,­ а ­од­нос­ пре­ма ­кул­тур­ном на­сле­ђу ­је видљив – објаснила је уметница.

Последња, ретроспективна београдска изложба Горанке Матић „Искуство у гужви”  одржана је 2021. године у Музеју савремене уметности у Београду, а потом у Загребу и Бањалуци. Ову изложбу (кустоскиња Уна Поповић) чинило је  више стотина фотографиjа и материjала попут архива, документациjе, фото-есеjа…

Лично, недостајаће ми Горанкине грешке које је правила приликом „баратања” мобилним телефоном. Чини ми се да је све Марије које је знала уписала у именик без презимена, па је долазило до комичних забуна.

Јединствена у сваком погледу, недостајаће Горанка Матић Београду, Србији, региону. Недостајаће целој једној култури којој је кроз свој објектив удахнула специфичну свежину, друштвену освешћеност и оригиналност.

Испраћај Горанке Матић заказан је за суботу у 14 сати на Новом гробљу, у сали за кремацију.