Британија има аспирације према Кијевској области

Према свакодневним вестима са украјинског бојишта, намера Русије да, после Крима, под своју пуну јурисдикцију преузме Доњецку, Луганску, Запорошку и Херсонску област ближи се остварењу. Након пада неколико стратешких градова и војних упоришта, веровање у адекватан одговор армије Володимира Зеленског, чак и уз несебичну страну помоћ Запада, постаје неубедљиво.

Истовремено, све се више чују гласови о подели друге по величини европске државе, посебно из редова савезника Кијева. Не без разлога. Наиме, могућност да они који су још давне 2014. иницирали сукоб Украјине и Русије после свега извуку за себе барем неку корист оправдала би у одређеној мери досадашњу помоћ коју су земље НАТО-а несебично пружиле режиму у Кијеву.

Као први кандидати за могућу добит помињу се превасходно историјски аспиранти: Пољска, Литванија, Мађарска, Румунија… Али наведене земље и нису биле покретачи актуелног сукоба. Напротив, од њега су имале само штету. Прави иницијатори су, по свим анализама и подацима, били: САД са својом агресивном политиком ширења западне алијансе на исток и – Велика Британија. Шта рећи кад поменута евентуална подела украјинске територије предвиђа, између осталог, да Кијевска област припадне баш Британцима. Зашто и по којој логици?

У Лондону никада нису били претерано склони изолационизму. Напротив, сва своја вековна освајања правдали су потребом да осигурају сопствену безбедност. „Дужност и интерес земље је да има поседе широм света и тако поносно шири своју напредну цивилизацију, подстиче морални, интелектуални и физички прогрес међу осталим народима”, писао је давне 1852. лорд Гренвил. На шта се сводило ширење тог „прогреса” остало је црним словима записано у историји многих народа. Британија је, својевољно и на дуги период, преузела на себе улогу светског полицајца.

Подривање мировних преговора између Русије и Украјине од стране тадашњег британског премијера Бориса Џонсона 2022. било је само епизода у сталним покушајима Лондона да по својој мери кроји светске токове, при томе вешто се користећи америчком војном силом у остваривању сопствених намера. Уосталом, сличан сценарио је током векова спровођен и на другим просторима широм наше планете, стварајући утисак нераскидиве везаности острвске краљевине са „демократским џином” на западу. У том смислу треба тумачити и излазак Британије из Европске уније 31. јануара 2020. и приклањање прекоатлантском партнеру.

У Лондону никада нису имали петљу да се отворено супротставе Москви, али нису оклевали ни да се у оквирима разних ратних коалиција докопају простора који су на овај или онај начин били под руским утицајем. То се, пре свега, односи на учешће у Кримском рату (1853–1856) као и током Бољшевичке револуције (1917–1923), када су британске снаге послате у Архангелск и Мурманск на северу и у Транскаспијски регион као помоћ контрареволуционарима.

Када је реч о Украјини, у престоници Уједињеног краљевства нису оклевали да војсци Зеленског пошаљу велику количину наоружања и значајну финансијску потпору. Наведимо само да је у јануару прошле године британски премијер Риши Сунак представио пакет војне помоћи Кијеву вредан чак 2,5 милијарди фунти. Такође, са фронта су превише често стизале информације о учешћу британских плаћеника у јединицама украјинске војске. Од такве тактике се до данас није одустало.

Оно што Британцима не иде у прилог је чињеница да је новоизабрани председник САД Доналд Трамп најавио промену америчке спољне политике и назначио нове интересе. Пре свих ширење на Канаду, Гренланд, преузимање Панамског канала... Дакле, ништа од онога што је блиско надлежнима у Лондону, а што би се односило на евентуалне промене на Старом континенту. А то значи да ће Краљевство, у перспективи, морати поново да се такмичи са европским економијама, пре свих француском и немачком. Поменути излазак из Европске уније могао би се у том смислу показати као преурањен корак.

Са друге стране, покушај британског укључивања у поделу Украјине, ма колико таква идеја била примамљива, дефинитивно не би допринела стабилизацији ратом разрушене земље и само би довело до додатне напетости у односима са Москвом. А то у временима усмеравања пажње Американаца на сопствене проблеме не би донело много користи.

Испада да је досадашња глобалистичка политика Лондона, стварана вековима, превазишла свој врхунац, а саму острвску краљевину свела на ниво само још једне од земаља европске породице. Ово не значи да ће се Британци одрећи својег омиљеног спорта – мешетарења по светским метрополама и ратним подручјима, али маневарски простор се увелико сузио. Да ли ће се „украјински трошак” исплатити, и у којој мери, тек ће се показати.